Поред докумената из акције “Губер” тузланског Центра служби безбједности тзв. Републике БиХ који су протеклих дана изашли у јавности, а који свједоче о криминалној и злочиначкој прошлости ратног команданта Сребренице Насера Орића, доказе о свему томе имала је и бивша муслиманска обавјештајна служба – Агенција за информације и документацију (АИД).
Из строго повјерљивих депеша АИД-а са почетка 1996. године које су у посједу “Гласа Српске” види се да је ова служба и послије завршетка рата оперативно обрађивала Орића и сматрала га одговорним за криминал, шверц, проституцију, убиства и друге злочине у Сребреници.
У депеши АИД-а упућеној тузланском сектору ове обавјештајне службе од 14. јануара 1996. године говори се о гостовању Насера Орића у програму тадашње ТВ Тузла, предвиђеном за 17. јануар те године и издају наредбе у вези са гостовањем. У депеши се наводи да је потребно формирати ужи тим који би Орићу током његовог гостовања на наведеној телевизији преко телефона постављао питања која су саставни дио депеше. Поред тога, наводи се да је потребно да се на “врућој линији” успостави ОТМ, што је скраћеница за обавјештајни термин “оперативно-техничка мјера”, који подразумијева ангажовање свих расположивих ресурса и људства са циљем реализовања наредбе из депеше.
Међу питањима наведеним у депеши у којој је Орић означен шифром “А-101” су и зашто је омогућио одлазак из Сребренице у Аустрију Кеми Мехмедовићу осумњиченом за убиство у Сребреници током 1992. године, као и шта зна о бројним другим убиствима почињеним у заштићеној зони. Поред тога, сугерише се да се Орићу постави питање шта је са новцем који је током септембра и октобра 1992. године Влада тзв. РБиХ упутила команди 28. дивизије Армије БиХ, као и када ће вратити 28 килограма злата отуђеног из сребреничке фабрике “14. март”.
Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Милорад Којић каже да депеше АИД-а до којих је дошао наш лист и у које смо му омогућили увид показују да дешавања у Сребреници током ратног периода нису била ни близу онаква каквима их двије и по деценије приказује политичко Сарајево.
– Та депеша практично потврђују оно што ми годинама говоримо, а то је да Сребреница није била никаква демилитаризована зона, већ мјесто којим је господарио Орић и у којем су почињени бројни злочини који су касније приписани Србима – каже Којић.
Он додаје да то најбоље потврђују наводи да је Орић око себе окупљао лица склона криминалу која су сијала страх по Сребреници и вршио притисак на суд и тужилаштво да пуштају на слободу починиоце кривичних дјела.
– АИД пита зашто је Орић издавао одобрења појединцима да узимају храну из магацина док су, како се наводи, остали становници гладовали, као и зашто није спријечио злоупотребу у расподјели хуманитарне помоћи коју су умјесто да се подијели продавала на пијаци у Сребреници. То, колико год грубо звучало, тјера на закључак да тај град није био у стању тешке хуманитарне катастрофе као што се годинама представља – закључује Којић.
О убиству Хамеда Салиховића, тадашњег начелника СЈБ Сребреница у мају 1993. године неколико пута је јавно говорио Ибран Мустафић који је том приликом и сам рањен. Посебно интересантно је да је Салиховић заједно са Орићем у новембру 1992. године учествовао у хапшењу једног од команданата 28. дивизије Армије БиХ Нурифа Ризвановића.
– О убиству Хамеда Салиховића и још око 40 Бошњака убијених бошњачком руком прије пада Сребренице, не смијете ни говорити, као ни о криминалу и пљачки, што је знатан чинилац нашег страдања – рекао је Мустафић.
Извор: Глас Српске
