Породице осуђених припадника Војске и МУП-а Републике Српске за кривична дјела ратних злочина од Суда и Тужилаштва БиХ, траже од представника српског народа у институцијама БиХ и институцијама Републике Српске да предузму конкретне потезе да се заустави правно насиље у предметима ратних злочина над Србима.
Породице у отвореном писму истичу да објективност у суђењу и доношењу пресуда најблаже речено не постоји, већ је јасно изражена пристрасност на штету српског народа, што се посебно огледа у броју подигнутих оптужница и донесених пресуда против Срба.
– Међу осуђеним Србима налази се велики број бораца прве категорије, одликованих највишим војним и полицијским одликовањима у рату, који потпуно невини леже у затворима само зато што имају часне заслуге у стварању Републике Српске, а овај суд их је осудио за удружени злочиначки подухват – истичу породице.
Поручују да је неопходно искористити сва могућа правна средства да се коначно стане на пут таквом поступању Суда БиХ који је својим одлукама нарушио све правне постулате, који доводе до стигматизације српског народа, што ће имати несагледиве посљедице и утицаје на Републику Српску и њен народ у цјелини.
Породице осуђених припадника Војске и МУП-а Републике Српске траже да се што хитније започне са процедуром измјене Кривичног закона БиХ, прије свега члана 4а. на начин да се њиме недвосмислено и прецизно пропише да се он не односи на кривична дјела против човјечности и вриједности заштићених међународним правом, имајући у виду да су ова кривична дјела била прописана и у КЗ СФРЈ, те се самим тим искључује било каква потреба за ретроактивном примјеном закона.
Један од захтјева породица је да се понови поступак лицима осуђеним за злочин против човјечности из члана 172. Кривичног закона БиХ и да им се приликом изрицања пресуде примијени материјални пропис који је важио у тренутку извршења кривичног дјела, односно Кривични закон СФРЈ.
Породице траже да се кроз измјене Закона о кривичном поступку БиХ омогући ефикаснија ревизија и обнављање поступака у предметима ратних злочина, у вези са новим околностима и чињеницама.
То се посебно односи на изнуђивање и давање лажних исказа свједока монтиране оптужнице, лажне свједоке, свједоке који свједоче и лажу под притиском тужилаштва да не би били процесуирани, или оне који склапају споразум ради добијања мање казне, као и заштићене свједоке.
Породице захтијевају да СИПА и ВСТС БиХ истраже досадашње случајеве давања изнуђених и лажних исказа, те да се свједоци за које постоје индиције да су дали лажни исказ подвргну испитивању на полиграфу.
У писму се апелује да сви представници српског народа у институцијама БиХ постигну јединство приликом доношења новог Кривичног закона БиХ чије би одредбе заштитиле основна људска права осумњичених, оптужених и осуђених Срба пред Судом БиХ – право на правично суђење, а да институције Републике Српске обезбиједе материјалну и сваку другу помоћ осуђеним Србима и њиховим породицама.
Породице осуђених припадника Војске и МУП-а Републике Српске за кривична дјела ратних злочина од Суда и Тужилаштва БиХ подсјећају да од момента оснивања Суда БиХ у предметима ратних злочина постоји јасна селективност усмјерена искључиво у правцу да се српски народ прикаже монструозним, злочиначким и у крајњој мјери геноцидним, те да сноси сав терет протеклог рата што би у коначници довело у питање и само постојање Републике Српске.
У прилог томе, истичу, иде чињеница да се за геноцид искључиво оптужују Срби, те их је до сада оптужено чак 48.
– Постоје бројни докази које смо достављали и јавности и том истом суду да су изнуђивани искази у појединим предметима који су директно утицали на доношење осуђујућих пресуда, да су вјештачења фингирана, а свједочења лажна – наводе породице.
Породице питају „да ли је могуће очекивати било какву објективност и непристрасност од судија као што су Шабан Максумић, Даворин Јукић, Реџиб Бегић, Мирсад Стрика, Мира Смајловић, Хилмо Вучинић, Мирза Јусуфовић, Халил Лагумџија, Џемила Беговић и многи други за које се зна да су имали удјела у злостављању српских заробљеника у ратном периоду“.
Тужилаштво БиХ, након одлуке Суда у Стразбуру у случају „Мактоуф и Дамјановић“, највише оптужује Србе да су починили злочин против човјечности, што Суд свесрдно одобрава само из простог разлога да би им се могле изрећи казне изнад 20 година затвора.
Предмет који је правоснажно окончан против Насера Орића и Сабахудина Мухића налази се у низу еклатантних примјера на који начин поступа правосуђе на нивоу БиХ када су жртве Срби.
Предсједавајући вијећа Шабан Максумић није нашао за сходно да Орића и Мухића казни за свирепе ликвидације, а исто је потврдио и предсједник Апелационог вијећа Тихомир Лукес, иако је и Хашки трибунал потврдио да постоје елементи кривичне одговорности које треба процесуирати пред домаћим правосуђем.
О дискриминацији српских жртава пред правосудним институцијама на нивоу БиХ свједочи и предмет Мухамед Шишић и други.
У овом предмету Суд БиХ донио је ослобађајућу првостепену пресуду, иако је и у самој пресуди утврђено да је 27. августа 1992. године у мјесту Кукавице, општина Рогатица, извршен напад на колону цивилног српског становништва и на на лицу мјеста убијено најмање 21 лице, а најмање 39 претрпјело је тешке тјелесне повреде. Већина жртава били су жене, дјеца и старија лица.
Једна у низу скандалозних одлука Суда БиХ је и одлука да се Атиф Дудаковић брани са слободе. „Ову одлуку није потребно ни коментарисати имајући у виду тежину и монструозност злочина која му се стављају на терет“, истакле су породице.
Сматрају да Суд и Тужилаштво БиХ најблаже речено врши дискриминацију према припадницима српског народа ретроактивно примјењујући тежи закон приликом изрицања пресуда. Према Србима се примјењује тежи закон, КЗ БиХ из 2003. године, а према Муслиманима блажи закон, КЗ СФРЈ из 1976. године, за иста дјела.
