Po prvi put dolazimo do institucionalnog popisa srpskih žrtava na ovim prostorima, kaže za RT Balkan direktor RCIRZ-a Milorad Kojić.

Narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen je na to da mu se ona ponavlja, glasi stara maksima. Imajući to u vidu, Republički centar za istraživanje ratnih zločina i traženje nestalih lica (RCIRZ) Republike Srpske potrudio se da razotkrije zločine počinjene nad srpskim stanovništvom tokom građanskog rata u BiH.

Suočeni sa nemarom bosanskohercegovačkih institucija kada su u pitanju srpske žrtve, od osnivanja Centra 2008. godine beskompromisno se borimo za istinu i pravdu za nastradale i prvi put dolazimo do institucionalnog popisa srpskih žrtava na ovim prostorima, kaže za RT Balkan direktor RCIRZ-a Milorad Kojić.

„Godinama čekamo na podizanje optužnica za zločine nad srpskim civilima i pripadnicima Vojske Republike Srpske, a kada se to i desi, svedoci smo brojnih izgovora za odugovlačanje procesa, simboličnih kazni zatvora i slično. Dovoljno je samo pomenuti slučajeve Sakiba Mahmuljina, Atifa Dudakovića, suđenje za Dobrovoljačku ulicu… Sramotno i nakaradno“, kaže Kojić.

Ova institucija izdala je publikaciju „Atlas zločina nad Srbima tokom Odbrambeno-otadžbinskog rata“ – kapitalno delo na 1.300 stranica, kojim je obuhvaćeno 76 masovnih stratišta Srba samo iz 1992. godine.

Direktor centra Milorad Kojić otkriva za RT Balkan šta sve sadrži objavljena publikacija kako za srpski narod, tako i za pravosudni sistem, ali i istorijske udžbenike, jednog dana.

„Nekoliko je razloga zašto smo se odlučili na ovaj, uslovno rečeno, veliki poduhvat. Najvažniji je da odamo počast civilnim i vojnim žrtvama iz ovog perioda. Napomenuo bih da se u Atlasu nalaze fotografije gotovo 90 odsto žrtava, kao i eksplicitne fotografije koje svedoče o svim strahotama rata. Navedena su samo imena izvršilaca koji su pravosnažno osuđeni za zločine, kako ova publikacija ne bi bila predmet zloupotreba i manipulacija. U istom formatu planiramo uraditi i druge ratne godine, sve sa ciljem da naše žrtve i njihove porodice, barem na ovaj način, dobiju nekakvu satisfakciju“, počinje Milorad Kojić.

„El mudžahedin“ – niko nije odgovarao, a mnogi su i odlikovani

Mudžahedini su još od februara 1992. godine počeli da pristižu u BiH kako bi pomogli „ugroženoj braći i sestrama muslimanima“ u borbi za islam kao društveni poredak, objašnjava naš sagovornik.

Nakon manje od devet meseci, uvidevši kakav je „potencijal“ islamskih fundamentalista, budući da su oni bili profesionalni ratnici i plaćenici, uključeni su u 7. muslimansku brdsku brigadu Trećeg korpusa ARBiH. Komandant Trećeg korpusa je godinu dana kasnije naredio da se formira poseban odred „El mudžahedin“, koji je od tog trenutka bio njemu direktno podređen.

„Ovaj odred bio je i zvanično deo tzv. ARBiH, a to potvrđuje i činjenica da je vođen u evidenciji kao VJ 5689, sa sedištem u Mehurićima, u Travniku. Pripadnici ovog odreda počinili su zverske zločine nad Srbima i Hrvatima od 1993. do 1995. godine. U masovnim grobnicama pronalaženi su osakaćeni vojnici i civili. U Stogu je pronađeno 17 tela bez glave“, navodi sagovornik, a sve što iznosi dokumentovano je i potkrepljeno dokazima, svedočenjima, fotografijama…. 

Normalnom čoveku se, kaže direktor RCIRZ, ledi krv u žilama kada sve to vidi, pročita, a još je strašnije što za ovakve zločine niko od počinilaca nije odgovarao.

„Niko od njih nije odgovarao, naprotiv! Mnogi su odlikovani značkom Zlatni ljiljan, koja se dobija za izvanredan doprinos i hrabrost tokom ratnih dejstava“, objašnjava Kojić, koji veruje da će skorašnja presuda Sakibu Mahmuljinu (po komandnoj odgovornosti bio je nadređeni ovoj grupi) otvoriti prostor za nove istrage. Kako protiv neposrednih izvršilaca, tako i protiv drugih koji su imali visoke činove u bošnjačkoj armiji.

Dugačak je lanac odgovornih pre svega za to što su mudžahedini došli u BiH, što su ovde ratovali, i kojima ruke, sasvim sigurno, nisu čiste, naglasio je sagovornik.

Šta kaže međunarodna zajednica, a šta domaći sudovi?

Sledeći opšteprihvaćeni narativ, Bošnjaci imaju svesrdnu podršku dela međunarodne zajednice i zapadnih zvaničnika, tako da i suđenja za ratne zločine, na neki način, odražavaju sveukupni odnos prema žrtvi i zločincu u ratu devedesetih godina prošlog veka.

• Pred Haškim tribunalom za zločine nad Srbima u BiH procesuirano je šest lica, od čega su četiri pravosnažno osuđena na 45 godina zatvora, a dva su oslobođena.
• Pred Sudom BiH, za zločine nad Srbima, potvrđena je optužnica protiv 233 osoba, pravosnažno je osuđeno njih 63 na 457 godina zatvora, a 35 osoba je oslobođeno.
• Pred entitetskim pravosudnim institucijama za zločine nad Srbima je potvrđena optužnica protiv 139 lica, od čega je njih 67 pravosnažno osuđeno na 353 godine, dok je 34 lica oslobođeno.

Kojić naglašava da je važno je imati u vidu očiglednu i neprikrivenu spregu bošnjačke politike i Bošnjaka, kojima je stalo da održe stereotipe o ratnim događajima u BiH.

Drugim rečima – rat u BiH se posmatra samo iz ugla Bošnjaka, koji, iako ružno zvuči, polažu pravo na „ekskluzivitet“ žrtve, podvlači Kojić. 

„U takvoj atmosferi i odnosima koji vladaju u BiH, teško je govoriti o pravdi. Ali, to ne znači da ćemo odustati. Da smo to uradili, bilo da je reč o Ministarstvu unutrašnjih poslova Srpske ili Centru, ne bi bilo ni postojećih optužnica, a ni presuda. Svesni smo činjenice da svi koji su odgovorni neće biti procesuirani, ali učinićemo sve da srpske žrtve budu tretirane kako i zaslužuju, a da njihove porodice dočekaju sudske epiloge koje priželjkuju svih ovih godina“, zaključio je u razgovoru za RT Balkan Milorad Kojić.