Први свједоци на суђењу петорици бивших припадника Армије БиХ оптужених за злочине почињене на подручју Вишеграда, Горажда и Рогатице, испричали су како су 1992. и 1993. године чланови њихових породица били заробљени и тучени, након чега су и подлегли.

Радомир Танасковић је рекао како је његов брат Слободан био мобилисан у Интендантску јединицу српске војске у Вишеграду, те да га је видио у октобру 1992. године, када му је казао да иде на Меремишје, гдје је било истурено командно мјесто.

Свједок је појаснио како има сазнања да су неки војници били заробљени 16. октобра 1992. године, али да је Слободан успио тада побјећи. Ипак, и он је заробљен наредног дана, те је везан и доведен у Међеђу, гдје је с још тројицом војника био затворен у подруму једне куће.

Извјесни Брано Шимшић му је, према исказу свједока, причао да је био затворен са Слободаном, те да су били немилосрдно тучени, мучени и понижавани. Додао је како је чуо да је војник по презимену Давидовић преминуо четвртог дана.

Такођер је чуо и да је његов брат био тучен више него остали затвореници.

Свједок је навео да има сазнања да су ту били два и по до три мјесеца, након чега су пребачени у подрум старе Поште у Горажду, гдје су такођер били тучени.

“У том подруму зграде старе Поште највише су тукли Слободана. Негдје 1. или 2. јануара 1993. године, тај што га је ударао, кундаком га је ударио. Он се онесвијестио и није долазио свијести, али је 6. јануара издахнуо, што од удараца, што од немоћи”, рекао је Танасковић.

Он је кроз сузе додао да је братово тијело испоручено у најлону у марту или априлу 1993. године, те да је он ишао на препознавање. Слободан је страшно изгледао, с повредама на тијелу.

Танасковић је нагласио да је током братовог заробљеништва ишао у команду, која је имала контакт с Ахметом Сејдићем, те је једне прилике кратко разговарао са Слободаном, који му је казао да је добро.

Тужилашво БиХ терети Ћамила Рамића, Мехмедалију Топаловића, Hимзу Селимовића и Рамиза Мићиводу за злочине над ратним заробљеницима – припадницима Војске Републике Српске (ВРС) – почињене у периоду од 1992. до 1994. године, а Мехмеда Добрачу за злочине над цивилима и ратним заробљеницима почињене у периоду између фебруара и октобра 1995. на подручју Рогатице и Горажда.

Према оптужници, Рамић је био начелник за безбједност Општинског штаба Територијалне одбране (ТО) и касније помоћник команданта за безбједност Вишеградске бригаде Армије Босне и Hерцеговине (АБиХ), док је Топаловић бивши припадник АБиХ. Селимовић је био припадник органа безбједности и касније помоћник команданта Источнобосанске оперативне групе (ИБОГ) за безбједност, а Мићивода замјеник командира чете Војне полиције ИБОГ-а.

Добрача је оптужен као бивши референт за штабно-безбједносне и војнополицијске послове при органу безбједности, те помоћник команданта за безбједност 81. дивизије АБиХ.

Други свједок Петар Давидовић је рекао да је његов син Љубинко био на борбеном задатку на Меремишју у јесен 1992. године, те да је чуо како је заробљен и затворен у једној кући.

“Ту их је тукло. Ту је мој син подлегао од батина”, казао је Давидовић, додавши да је чуо како је тијело његовог сина било бачено у Дрину, као и да његове посмртне остатке никада није пронашао.

Суђење ће се наставити 9. децембра.