Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је данас парастос у Цркви Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац за 109 убијених Срба из тог и сусједних села Сикирић и Лозничка Ријека од којих су њих 68 масакрирале муслиманске снаге из Сребренице 14. децембра 1992. године.
Овом приликом митрополит је освештао новоизграђену спомен-собу посвећену жртвама из овог села, у којој су спомен-плоче са именима свих 109 убијених Срба из ова три села на обали Дрине. Митрополит је упутио поруку мира, позвао српски народ на саборност и слогу и запитао да ли правосуђе осјећа грижу савјест због непроцесуирања починилаца злочина над српском нејачи у овом крају. Прислужене су свијеће за покој душа настрадалих, одата почаст и делегације су положиле цвијеће у спомен-соби, чиме је обиљежено 29 година од њиховог страдања.
Цвијеће су положили начелници општина Братунац и Сребреница Срђан Ранкић и Младен Грујичић, делегације ових општина и борачких организација као и организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске. Такође цвијеће је положила и делегација Ветерана Републике Српске, Удружења логораша регије Бирча и Организације породица несталих из Братунца.
На данашњи дан прије 29 година, рано ујутро, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села, под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину. Најмлађе жртве били су четрнаестогодишњи Слободан Петровић и петнаестогодишњи Чедо Миладиновић, а најстарија осамдесетосмогодишња Злата Јовановић. Старица Божана Остојић је нестала и још није пронађена. За ове, као и за бројне друге злочине над Србима у средњем Подрињу, нико није одговарао. Породице настардалих поручују да не вјерују предаставницима међународне заједнице, који деценијама ништа не чине да се процесуирају починиоци монструозних злочина почињених над Србима, што правосуђе БиХ користи и не прикривајући пристрасност од свог формирања, опструише српска страдања и не подиже оптужбе за злочине над Србима. „Шта више раде и какви докази им недостају да подигну оптужницу за убиства 68 цивила из нашег села у једном дану, а зна се ко је командодавао, ко је предводио напад на село и ко су починиоци злочина“, питају чланови породица убијених. Они траже покретање одговорности тужилаца који за двије деценије нису и неће да прикупе доказе и поднесу оптужбе против починилаца злочина у Бјеловцу и сусједним српским селима. Породице настрадалих питају да ли има икакве одговорности за тужиоце који не раде свој посао, опструишу и тиме учествују у прикривању злочинаца и њихових намјера чиме индиректно постају саучеснуици злочина. Мјештанин села Сикирић Веселин Митровић био је рањен на данашњи дан 1992. године у одбрани своје куће. „Моја браћа Срећко и Радован су тог дана погинули, а још двојица браће и ја смо рањени, али смо преживјели“, испричао је он. Митровић подсјећа да је напад муслиманских снага почео ујутро у шест часова, да су се муслимански диверзанти поред Дрине увукли у позадину и сачекивали и убијали становништво које је одступало према Дрини и Србији што је била једина могућност за спасавање, али нажалост, многи су животе завршили у таласима хладне ријеке“, прича Митровић. Он истиче да су муслиманске снаге убијале све редом, пљачкале и палиле у Сикирићи, док су у Бјеловцу заробили неколико жена и дјеце и одвели у сребреничке логоре. Цвијета Петровић из Бјеловца у овом нападу на село остала је без супруга Млађена и више чланова шире породице. Каже да не може описати страхоте које су се догађале тог јутра у Бјеловцу када је из 76 домаћинстава убијено 68 мјештана. Сваки трећи становник Бјеловца тог дана је убијен или рањен. Славка Матић је тог кобног дана изгубила све – кћерке Сњежану /27/ и Гордану /24/ и супруга Радивоја, а кућа и имовина су спаљени. Чланови породица убијених цивила указују на неправду правосуђа БиХ које осуђује Србе, како истичу, и за неке измишљене и недоказане злочине, а за дјецу и остале цивиле из Бјеловца нико није одговарао. Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунца Радојка Филиповић, којој су на данашњи дан прије 29 година погинули супруг Драган и свекар Драгољуб, рекла је да злочин у Бјеловцу има све елементе геноцида јер су муслимани из 28. дивизије такозване Армије РБиХ убијали све редом, дјецу, жене и старце, а српску имовину су уништавали да би потпуно затрли трагове српског постојања на овом простору. Она истиче да су њену свекрву и јетрву са двоје дјеце те деветогодишњег Брану Вучетића тај дан заробили и одвели у сребреничке логоре гдје су мучени и изнуривани глађу 56 дана. „Убијене су три генерације, дједови и баке, родитељи и дјеца. Несхватљиво је, апсурдно и жалосно да ни након 29 година у Тужилаштву БиХ не постоји предмет везан за злочин у Бјеловцу. Колико то година треба за подизање оптужнице?“, пита Филиповићева. Она каже да то говори да правосуђе БиХ свјесно чека да свједоци и починиоци злочина помру и да по устаљеној пракси, када су у питању суђења починиоцима злочина над Србима, Суд БиХ каже да је истрага или суђење обустављено због недостатка доказа или због смрти осумњиченог те да на тај начин правосуђе чини злочин према српским жртвама. Филиповићева каже да ће породице и српски народ, упркос опструкцији правосуђа, обиљежавати годишњице српског страдања, чувати сјећање и преносити генерацијама истину о овим страдањима да им се не би поновила као што су се понављала Србима на овим просторима у претходним ратовима. „Тужиоци се спорадично појаве. Наводно узимају изјаве и врше некакву провјеру и нестану, али судског предмета и епилога нема“, истиче Филиповићева.
Од 76 домаћинстава у Бјеловцу и околним селима скоро да нема куће из које неко није погинуо. Све куће су спаљене и већина их је након рата само дјелимично обновљена. Српски војници су били у окружењу, али су пружали отпор и нису се предавали јер су знали да би били убијени и унакажени. Окупљали су се у куће или групице и одбијали нападе до вечери и стизања помоћи. У логор су на данашњи дан 1992. године из Бјеловца одведене жене, цивили Достана и Мира Филиповић, те седмомјесечни Немања и трогодишња Оливера Филиповић, као и деветогодишњи Брано Вучетић коме су тога дана убијени отац Радован и брат Миленко, док је мајку изгубио три мјесеца раније. Они су одведени у Сребреницу, гдје су злостављани и гладовали 56 дана док се сазнало да су заробљени и организована размјена. За ова, као и остала масовна убиства српских цивила у средњем Подрињу и одвођење и мучење дјеце у логорима нико није одговарао, а починиоци су познати били и хашким и истражитељима Суда БиХ
