О предратним приликама, односно животу на територији општине Фоча, а самим тим и у фочанском селу Јошаница, Душанка Вишњић-Лаловић, која је као седaмнaестогодишњакиња преживјела злочин у Јошаници рекла је: „До почетка ратних дејства, нико од моје генерације није могао ни претпоставити да ће почети рат. Људи у Фочи су били сложни, међусобно смо се дружили без обзира на националност. Да ће се десити рат у мом граду и да ћу доживјети покољ у Јошаници, какав сам доживјела, нисам могла замислити ни у најстрашнијим и најлуђим сновима.“[1]
Нападу на Јошаницу претходила је реорганизација у редовима тзв. Армије БиХ на овом подручју, што је умногоме утицало на саму акцију. Детаље о овоме је у свједочењу изнио Ибро Меховић, бивши припадник тзв. Армије БиХ и послијератни запосленик Војске Федерације БиХ: ,,У децембру 1992. године, од стране команданта 1. дринске бригаде и након расформирања кризног штаба у Горажду дошло је до организације и формирања тзв. Источно-босанске оперативне групе зване ‘ИБОГ’. (…) Тек тада долази до координисаних акција између формираних бригада, тако да је у децембру 1992. године, у заједничкој акцији планираној од команданта 1. дринске ударне бригаде и 1. вишеградске бригаде, заједно са батаљонима с општине Рогатица и диверзантским одредом 31. дринске ударне бригаде изведена акција у правцу Фоче са лијеве и са десне стране ријеке Дрине. (…) Тако је 17. децембра 1992. године одржан састанак команданата 1. дринске ударне бригаде, 1. вишеградске бригаде, сва три батаљона са територије општине Рогатица, диверзантског одреда 31. дринске бригаде и 2. диверзантског одреда из Витковића. Том приликом је договорено да три батаљона са општине Рогатица и диверзантски одред 31. дринске бригаде пређу са чамцима ријеку Дрину и изврше напад на Зебину Шуму, док су 1. дринска бригада са својим диверзантским групама и 1. вишеградска бригада са својим диверзантским одредом извршиле напад на мјесто Јошаница на десној обали ријеке Дрине и продужили потом у правцу Фоче.“[2]
Мотиви напада на Јошаницу најбоље су описани у ријечима које су изречене приликом постројавања муслиманске војске у Садби 18. децембра 1992. године. Наиме, тада је, између осталог, наређено: „Идете у највеће четничко гнијездо Јошаницу. Ни дијете у бешици не смијете оставити живо!“[3]
Истовјетну информацију износи и Владимир Ђуровић у књизи Лаж, мржња, злочин – то је Босна: „Како су Ефендић и његови официри, убице, припремали поход на Јошаницу, с намјером да почине монструозне злочине над јошаничким Србима? Знали су да ће јошанички Срби и њихови гости бити опуштени и неопрезни. Зато се Ефендић и договорио са официром Феридом Буљубашићем и Заимом Имамовићем да у смирај дана, 18. децембра прикупе 600 војника, организују их у десет скупина по 60 њих и упуте у Јошаницу. Још је додато да треба све војнике Јошаничане упутити на задатак, јер они најбоље познају терен. Остатак попунити Горажданима. У договорено вријеме сви су стигли на Садбу, а Ефендић им је одржао кратак говор, у којем је, између осталог, рекао: ‘Ноћас, ако алах да, ви одлазите на један важан задатак, на којем ћете се трудити што више Срба побити, јер су мртви Срби најбољи Срби. Учините све да таквих највише буде. Убијајте редом, не остављајте ни оно што бешика љуља!“[4]
О постројавању и подјели функција за предстојећи напад које је одржано у Садби свједочи и Асим Хајдаревић, један од учесника у нападу: ,,18. децембра 1992. године, у 18 часова, ја сам дошао на заказано мјесто. Војска се већ била окупила код школе и командант је извршио постројавање војске. (…) Наиме, команданти су нам рекли да ова јединица, која је бројала 600 војника, иде на подручје општине Фоча, односно у подручје звано Јошаница, гдје се налази више српских села, те да имамо да попалимо све куће и друге објекте и да побијемо и покољемо комплетно цивилно становништво које затекнемо у тим селима. Примијетио сам да међу том војском има и људи у црним униформама који су били са стране, а било их је око 150. Један дио војника био је и са подручја Фоче, односно то су људи који су у току рата избјегли из Фоче.“[5]
У књизи ,,Грихота је убијање твица“ Мехмеда Брадарића, који је рат провео на горажданском ратишту у својству новинара – репортера, описује се детаљно план и само извођење акције 19. децембра 1992. године. У наведеној књизи пажња је усмјерена на напад на Устиколину, јер нападом је и био обухваћен шири рејон Устиколине. Према тврдњама из књиге, неке од јединица које су кренуле у напад имале су задатак да продру све до болнице у Фочи. Јошаница је нападнута у тој акцији и у њој су припадници тзв. Армије БиХ починили злочин против српског цивилног становништва. План акције је био сљедећи: „(…) Мада се у граду дијели хуманитарна помоћ нико не прича о томе. Сви су заокупљени планираном офанзивом на Устиколину. Ова офанзивна дјеловања требала су почети још 3. децембра, али је акција одгођена до данас како би се уговорило садејство и помоћ од јединица са Игмана. У офанзиви учествују само добровољци. Одзив је изненађујуће велик. Пријавило се 1.000 бораца више него што је потребно. Зато су враћени они који су пошли без оружја. (…) 31. дринска треба се пробити на Брусна, напасти те четнике и спријечити их да помогну четницима у Устиколини. Друга група има задатак да онемогући четничка дејства са подручја Горње Јошанице. Са Грепка је планирана артиљеријска подршка и пјешадијски напад на Превилу и Пресјеку. Крајњи циљ је спајање јединица са Грепка са јединицама из Горажда на брдима изнад Устиколине. Пета група има најтежи задатак, форсирати Дрину, проћи у Зебину шуму четницима иза леђа, напасти их и узети утврђене бункере и ровове дуж цијеле те линије. (…) Прво Дрину треба прећи шездесетак бораца којима је задатак да продру у Пилиповиће, нападну четничке положаје на тој локацији и спријече их да употријебе хаубице и минобацаче који се ту налазе. (…) Неколико диверзантских група треба да продре дубоко у непријатељску позадину и прави им панику. Са Грепка би чак требало гађати и Миљевину, тако да четници не схвате гдје је главни удар и не могну једни другима прискочити у помоћ. Једна диверзантска група ће проћи све до Бриона, запуцати и задржати четнике на Драгочави. Друга диверзантска група проћи ће на Слатину, изнијети на коњу лансер и одатле гађати Брусна. Трећа група диверзанта треба се пробити све до фочанске болнице и спријечити евентуалну помоћ градских четника онима из Устиколине. Једна група диверзанта требала се пробити на Дуб и одатле стварати панику у четничкој позадини. Циљ офанзиве је створити код агресора дојам о страшном нападу на подручје Устиколине на десној обали Дрине, а напасти, узети и настојати задржати лијеву обалу.“[6]
Да је циљ напада био потпуно уништење и протјеривање српског становништва из Устиколине потврђује и сљедећа реченица из претходно цитиране књиге: „И нећемо стати, јер не можемо и не смијемо. Нећемо стати све док из својих питомих и гордих гора не протјерамо дух болесног, претјераног четничког србовања.“[7]
О припремама за напад и његовом извршењу говори Шабан Куртовић, такође један од учесника напада на Јошаницу: „По наређењу команданта, 18. децембра 1992. године скупили смо се у Садби испред школе. Поменутог дана у Садби се скупило око 250 људи који су били распоређени у пет група. (…) Ту смо добили ракију и пили је уз пут. Моја група је кренула према Градини и Габелској коси, Бавчићима, Ивљаку и на Капак. Дошавши на Капак ту смо се сакупили, онда смо се спустили поред Црнетића до села Хоџића које смо имали задатак да нападнемо. У то село смо дошли прије зоре око пет часова. По наређењу, ватру нисмо смјели отворити док не сване. Напоменуо бих да смо имали наредбу да морамо попити сву ракију како бисмо били храбрији и како бисмо могли да радимо све што нам се нареди. Сачекали смо зору и у седам сати отворили ватру. Приликом напада у самом селу су убијена два Србина. (…) Наш задатак је био да упадамо у куће и купимо храну и ако кога нађемо да га убијемо.“[8]
Јасни мотиви напада муслимана на Јошаницу уочавају се и у изјави Ибре Меховића: „Прије поласка у акцију свима се обратио командант 1. дринске бригаде који је истакао да је акција добро испланирана, да се нада успјеху и тада је наредио да се нико од српског становништва, било војни или цивилни, било које доби, не оставља жив, да се све убија. (…) У акцији на Јошаницу је било око 300 војника, а убиства су извршена масовним стријељањем из ватреног оружја и паљењем у кућама.“[9]
Напад на Јошаницу је изведен на велики хришћански празник Никољдан, 19. децембра 1992. године. Већина мјештана тог дана прослављала је крсну славу. Имајући у виду да су напад извршиле и неки од дојучерашњих комшија становника Јошанице, евидентно је да је за напад циљано одабран баш овај датум. На овај начин настављена је, нажалост, већ претходно устаљена пракса напада на српска села у ширем рејону Подриња у дане великих хришћанских празника.Да су напад на Јошаницу извеле дојучерашње комшије наводи Боривоје Кулић који је препознао неколицину њих: „(…) Сви су били из села Хусеиновићи које је било близу мог села, па сам их познавао од раније. Некада смо заједно бринули о стоци, а наша имања се граниче.“[10]
О томе свједочи и Радомир Пљеваљчић који говори у прилог томе да су овај напад извеле дојучерашње комшије: ,,Милица Благојевић, која је остала жива, побјегла је наниже, али преко потока вратила се у шуму према селу и гледала шта се збива у селу. Испод моје куће зове војник: ‘О Перо, о Вукосава[11], пристави кафу, ето нас на кафу.“[12]
Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Фоча, сви засеоци Јошанице (Гапићи, Хоџићи, Брајковићи, Медановићи, Боговићи, Шкобаљи, Вашадићи, Острмци, Баждари и Бјелице) били су изложени јаком и добро припремљеном нападу у пријеподневним часовима 19. децембра 1992. године. Припреме за напад почињу 18. децембра 1992. године када се већи број припадника тзв. Армије БиХ (њих око 600) окупља у селу Садба, код Горажда и ту добијају упутства за предстојећи напад у ширем рејону Јошанице. Ујутру, пред сам напад, муслимани се организују у десет група од по 60 људи, а свака група добија задатак да нападне један од заселака Јошанице и на тај начин не остави могућност за било какву евакуацију становништва Јошанице.[13]
Да је напад на Јошаницу извршен у раним јутарњим часовима 19. децембра 1992. године видљиво је и из Посебног извјештаја као допуне кривичне пријаве СЈБ Фоча[14], као и у Захтјеву за покретање истраге Основног јавног тужилаштва Србиње[15]. Такође, и у овим документима је наведено да се радило о организованом и унапријед планираном нападу, с циљем да се уништи цјелокупно цивилно становништво, а сва материјална имовина опљачка и спали.У тренутку напада на Јошаницу у њој није било формација Војске Републике Српске, тачније у селу су се налазиле само сеоске страже које је локално становништво организовало. Слабо наоружани и бројчано инфериорни нису имали већу могућност одбране села. Као што је већ наведено, велики број мјештана славио је крсну славу или је дошао из неког другог мјеста у госте слављеницима. Да у селу није било организоване одбране свједочи и преживјели Боривоје Кулић: „Дана 18. децембра 1992. године отишао сам у село Медановиће код своје сестре Љубе Вишњић на славу Свети Никола. Ту сам и ноћио и у 5:30 часова пошао сам у своје село Брајковиће да намирим стоку. У ствари, док сам се спремио и изашао из куће своје сестре било је око 6:15 часова и само што сам изашао из куће запуцало је са свих страна тог села Медановића, а чула се истовремена пуцњава око свих села. Вратио сам се у кућу и пробудио сестру и све укућане и излазимо напоље. Ми, мушкарци, који смо имали оружје залегли смо око кућа и почели пуцати. У тој пуцњави видио сам да је погинуо Милосав Давидовић, Раде Вишњић, Томо Вишњић и Новак Мићевић.“[16]
Тривко Вишњић из засеока Медановићи описује покушај одбране села: ,,Видјели смо да су и остала села нападнута и запаљена, а напад на наше село почео је убрзо потом. Пуцали су на нас са свих страна. Нас шест мушкараца, из обје куће, покушали смо да се одбранимо са оно мало оружја које смо имали, али било их је толико да нисмо имали шансе и нисмо имали довољно муниције. Непосредно прије напада на наше село, Рада Благојевић из Коњевића, која је била рањена, дошла је у нашу кућу. Убрзо су је слиједила два рањена мушкарца, Раде Благојевић[17] и човјек који се презивао Црногорац, а коме сам име заборавио. (…) Петнаест минута након њиховог доласка потрошили смо сву муницију и повукли се у оближњу шуму, јер смо знали да би нас убили да су нас пронашли у кући, а неке куће у селу већ су биле запаљене.“[18] Он даље наглашава: ,,Желио бих да кажем да је Војска Републике Српске имала војну кухињу у селу Гапићи, гдје се припремала храна за војнике. У том селу, као ни у околним, није било већих јединица Војске Републике Српске. Било је само неколико војника у сврху сеоских патрола и то су углавном били мјештани, старији људи. Заједно са осталима, баш као и ја, покушали су да се одбране када су нападнути.“[19]
Ратко Благојевић из Коњевића наводи како је његово село два пута било нападнуто од стране муслимана и то у периоду од 14. до 16. септембра 1992. године: ,,Послије та два жестока напада муслиманских снага, нас неколико Срба из околних села је одлучило да држимо сеоске страже, а дјецу и старце водимо на безбједнија мјеста. Имали смо лоше оружје, јер нисмо учествовали у борбама на фронту. У сваком случају, циљ нам је био да одбранимо наше куће, земљу и породице чак и са оно мало оружја које смо имали. У рано јутро, 19. децембра 1992. године, прецизније у 6:20 часова, муслиманске снаге су опколиле село Гапиће са свих страна. Тог јутра сам држао стражу у селу како бих заштитио цивиле и спријечио њихове војнике да уђу у село и све нас побију и покољу.“[20]
Да у селу није било формација Војске Републике Српске потврђује и Ибро Меховић: „У селу није било никога да може пружити отпор, јер су српске линије одбране биле превише далеко. То је било у унутрашњости територије коју су контролисале српске снаге.“[21]
О нападу и убиствима српских цивила у Јошаници свједочила је неколицина преживјелих. Ратко Благојевић у изјави наводи сљедеће: „Окружили су нас са свих страна, а затим су почели пуцати на нас. Тог момента сам био рањен у десни кук. У том тренутку је мој рођак Радомир Благојевић, који је био у мојој близини, потрчао према мени да ми помогне, али није стигао јер га је рафал митраљеске ватре погодио са супротне стране и на мјесту убио. Био сам рањен испред штале Милосава Јегдића у селу Гапићи. Пошто нисам могао да се помјерам, лежао сам на земљи и освртао се око себе да бих се увјерио да ми се муслимани не приближавају и тада сам својим очима видио како Радојка Благојевић излази из своје куће, заједно са Миљом и Милевом Јегдић. У том тренутку је Радојка рањена у лијеву руку изнад лакта, док су Миља и Милева убијене на лицу мјеста, управо при изласку из куће. Видио сам како се Радојка враћа у кућу, али одмах након тога је поново изашла и потрчала према шуми која се зове Везови равни.“[22]
Након рањавања Ратко успјева да се сакрије у грмље док нису прошли муслимански војници и потом одлази у кућу Василија Вишњића у селу Медановићи, а у тој кући су већ били Радојка Благојевић и Ристо Црногорац, обоје рањени. Сакрива се у подрум куће и то овако описује: „Из подрума сам видио да су четири муслимана ушла у кућу Вишњића, односно већа група је ушла у кућу, а њих четворица у подрум. (…) Величина подрума је била 3.5×6 метара, а зидови су били од чврстог материјала, односно камена. Бацили су ручне бомбе и сузавац. Успио сам да избацим једну ручну бомбу кроз врата. Ни сам не знам како смо Ристо и ја то преживјели.“[23]
Микајло Пљеваљчић описује напад на село: ,,Ја сам био у свом селу Црнетићи у Јошаници и 19. децембра 1992. године устао сам око шест часова и пробудио Јова Пљеваљчића који је био у мојој кући да попијемо кафу. Изашао сам из куће и чуо да се пуца у селима по Горњој Јошаници. Вратио сам се у кућу и рекао Јову да су нападнута села. Узео сам своју пушку и запуцао неколико метака. Одмах потом зачула се пуцњава са свих страна око мог села. Јово и ја смо почели пуцати, али смо видјели да се пуца са свих страна и почели смо се повлачити. Јово је отишао нистрмо, а ја према брду. Сакрио сам се у једну шуму изнад села и видио сам да почињу палити моје село и кућу. Запуцао сам на њих, али је са друге стране отворена ватра па сам морао бјежати кроз шуму. Видио сам у том моменту да горе сва села, а чуо сам са свих страна ‘Алаху eгбер’ и ‘хватајте их живе’ и слично.“[24]
Миломир Вишњић је изјавио сљедеће: ,,Дана 18. децембра 1992. године изашао сам из Фоче у своје село Баждаре, да бих обиљежио своју славу Светог Николу. У току ноћи 18/19. децембар 1992. године, неколико пута сам устајао и осматрао, али ништа нисам примјетио. Око 6:40 часова пробудила ме је пуцњава са свих страна па сам се одмах спремио и изашао напоље и видио сам да пуца са свих страна и да горе околна села. Запуцао сам из пушке, али је одмах почело да пуца са свих страна. У том моменту у селу је било пет жена, три мушкарца и двоје дјеце. Дјеца и жене су почели бјежати према потоку. Почели су падати и тромблони по селу, па сам се и ја повукао под село. Пуцали су из ручних бацача, митраљеза и почели палити куће. Пошао сам према селу Хоџићи јер је горе било доста жена и дјеце, али је то село горило и нисам могао прићи. Сакрио сам се у један поток и на око стотињак метара видио сам муслимане који су се распоредили у стријелце и чисте терен и то све потоке. Наставио сам бјежати пошто сам био сам и дошао до села Вашадићи, успут сам видио да жене и дјеца бјеже према Фочи. Када сам дошао до Вашадића, они су почели палити то село, али су се мјештани одупрли и пуцали, а то сам урадио и ја.“[25]
Након почетка напада српски цивили су покушали бијег из села и окружења. Већина њих се упутила према Јошаничкој ријеци, међутим управо ту је извршена највећа егзекуција Срба. Мара Мићевић из засеока Медановићи износи свједочанство о нападу на Јошаницу: ,,На Светог Николу, 19. децембра 1992. године, рано ујутро затекла сам се у својој кући са својим мужем Васиком, па смо чули неку пуцњаву и прво смо помислили да се наше комшије веселе због славе, а онда смо видјели да горе околна села и да су нас муслимани напали. Побјегли смо према ријеци у шуму, а успут смо срели Дану Стевановић са двоје дјеце, па смо сви заједно отишли до потока. Док смо ту били наишла су четири муслиманска, војника, па су нас ухватили и одвели до Јошаничке ријеке гдје је била већа група муслимана. Овдје су мог мужа испитивали, па га је један шамарао и водио до потока и говорио да ће га убити и заклати. Када су дошли до потока неко од војника је рекао да се један мрда, па кад су пришли води, а ја сам ишла за њима, видјела сам и ја у ријеци тијела Младена Вишњића[26] и његове жене Јеле. Младен се мрдао, па га је овај, који је водио мог мужа, по врату преклао великим војничким ножем. Послије тога је пријетио и мом мужу да ће га заклати. Након овога смо се вратили гдје су били и други, а послије неког времена су они отишли, а остала су само двојица, који су нам послије краћег времена рекли да бјежимо, па смо отишли према Фочи и стигли у Фочу.“[27]
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Изјава Душанке Вишњић-Лаловић дата службеницима Центра 1.8.2022. године.
[2] Записник о саслушању свједока Ибре Меховића, Окружни суд Требиње, бр. 13/01 од 3. 9. 2001. године.
[3] Правосуђе ћути о покољу у Јошаници, Глас Српске, издање од 28. 5. 2012. године.
[4] Владимир Ђуровић, Лаж, мржња, злочин – то је Босна, Савез логораша РС, Регионално удружење горњедринског подручја и Центар за истраживање злочина над српским народом, Чигоја штампа, Београд, 2008, стр. 40.
[5] Изјава Асима Хајдаревића, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230 од 25. 12. 1992. године.
[6] Мехмед Брадарић, Грихота је убијање твица, Босанска књига, Сарајево, стр. 448-451.
[7] Исто, стр. 452.
[8] Записник о обавјештењима која је дао Шабан Куртовић, ЦСБ Требиње – сектор СНБ, од 13. 6. 1993. године.
[9] Записник о саслушању свједока Ибре Меховића, Окружни суд Требиње, бр. 13/01 од 3. 9. 2001. године.
[10] Записник о саслушавању свједока Боривоја Кулића, Основни суд Србиње, од 11. 5. 1995. године.
[11] Мисли се на Перу Кулића и Вукосаву Грујичић.
[12] Свједочење Радомира Пљеваљчића у емисији Печат, РТРС,
[13] Кривична пријава, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-3/93 од 6. 1. 1993. године.
[14] Посебан извјештај као допуна кривичној пријави, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-3/93 од 8. 3. 1993. године.
[15] Захтјев за покретање истраге, Основно јавно тужилаштво Србиње од 23. 8. 1994. године.
[16] Изјава Боривоја Кулића, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-__/93 од 12. 1. 1993. године.
[17] Мисли се на Ратка Благојевића.
[18] Записник о саслушању свједока Тривка Вишњића, Основни суд Србиње, од 12. 5. 1995. године.
[19] Исто.
[20] Записник о саслушању свједока Ратка Благојевића, Основни суд Фоча, од 11. 5. 1995. године. Истовјетно свједочење Ратко Благојевић је поновио и у: TV Justice Magazin, I еpizoda 105: Zločin u fočanskom selu Jošanica, на: https://www.youtube.com/watch?v=NZ_yi_Zzqkc, посјећено 2. 10. 2020. године.
[21] Записник о саслушању свједока Ибре Меховића, Окружни суд Требиње, бр. 13/01 од 3. 9. 2001. године.
[22] Записник о саслушању свједока Ратка Благојевића, Основни суд Фоча, од 11. 5. 1995. године. Истовјетно свједочење Ратко Благојевић је поновио и у: TV Justice Magazin I Epizoda 105: Zločin u fočanskom selu Jošanica, на: https://www.youtube.com/watch?v=NZ_yi_Zzqkc, посјећено 2. 10. 2020. године.
[23] Исто.
[24] Изјава Микајла Пљеваљчића, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-__/93. од 13. 1. 1993. године.
[25] Изјава Миломира Вишњића, СЈБ Фоча, број: 14-3/02-230-__/93. од 13.01.1993. године.
[26] Мисли се на Миладина Вишњића коме је супруга била Јела Вишњић. Потврда да се ради о Миладину Вишњићу налази се у свједочанствима Данице Стевановић и Васике Мићевића.
[27] Записник о саслушању свједока Маре Мићевић, Основни суд Србиње, од 12.05.1995. године.
