Како изгледа пакао, то зна Божица Живковић Рајилић. У њему је, током рата у БиХ, живјела 322 дана. Своју причу је испричала безброј пута, али сваки пут кад је понови, изнова буди језу и страх од прошлости. И себи и онима који је поново слушају.
Она своје битке води и данас, за права и глас свих жена које су годинама ћутале. До оснивања Удружења жена жртава рата- друге куће свим онима које нису имале мјесто које би их сакрило од олује, прво је требало, прича за Досије, залијечити своје ране.
Настрадала је у Сребренику гдје је радила као наставница у школи. Тамо је научила и најважнију лекцију живота.
“Све што је на мени било коже све је било црно и од убоја. Газили су ме, чупали, зубе поизбијали. Све ово искренули, сва у подливима, па се ја онесвјестим. Па ме оно поново врате, па дигну.. Донесу нож, пушку бомбу, као стоји случајно на столу. Питали су ме за свако име, наставника српског који је радио на неким другим мјестима. Шта ја знам ко предаје техничко у некој другој школи”, присјећа се Божица.
Није ништа знала, али је заробљена од стане муслиманских војних снага, некадашњих комшија и познаника. У четири зида једне куће, никада није била ближе смрти.
“Нећу да се убијем. Тај исти дан кад ме стомак болио. Нећу да се убијем. Ако је дошло вријеме за смрт. Хвала Богу за све. Смрт није проблем. Проблем су те муке које трпиш сваки дан и те седмице које трпиш. Али ако већ треба да умрем и ако је то божија воља или људска није битно. Онај ко хоће да ме убије, нека потроши тај метак и нека сав мој гријех пређе на њега. Нек се потруде, нек ме кољу, деру, даве.. смрт није проблем. Проблем су муке док не дочекаш ту смрт. Али ако неко већ хоће да ми да смрт, нек је он да.. нећу сама да им олакшам”, прича Божица.
Путем смрти и то пред сам краја рата у БиХ, прошла је и Надежда Јовановић. У двадесетим годинама, све планове зауставили су метци непријатеља. Избјеглички конвој који је у септембру 95. кренуо из Доњег Вакуфа, надомак Јајца, пресреле су хрватске војне снаге. Убијен је 81 српски цивил, међу којима је било старијих, жена и дјеце. О овом злочину, многи не знају баш ништа.
“МУП је 2005. поднио Суду и Тужилаштву извјештај о ратном и допуну 2009 године. Овај случај је још у фази истраге, оптужница није подигнута иако постоји обимна доказна документација, постоје свједоци, тачно вријеме и мјесто. Ја сам прије годину и по дана добила позив од Суда и Тужилаштва БиХ да се појавим у улози свједока и жртве. Таман кад је требало да се појавим у суду контактирали су ме из суда и рекли да је све обустављено због короне. А у јеку пандемијие кад су и питању процеси које се воде над Србима многи су ријешени. У пар наврата имала сам састанак са тадашњим главним тужиоцем Хашког трибунала. Саслушао ме је без имало емпатије. Ја сам имала осјећај да сам говорила о мравима, а не о људима. Наравно да није ништа учинио, али јесте маестрално урадио свој задатак да буду заштићени они који су починили овако тежак злочин. Овдје је јасно да се ради о командној одговорности. Немогуће је да се не зна ко је у то вријеме ординирао на подручју Браменаца”, прича за Досије Надежда.
“Много ме боли што нико није кажњен за овај злочин. Што не постоји починилац, само жртва. А видите у овим турбулентним временима, жртва се ужасно боји некажњеног злочина. Шта се вама конкретно десило, гдје сте рањени? Ја не бих о томе. Била сам тешко рањена, али о детаљима не”, одговара Надежда.
Надежда је борбу за своје и право на стотине жена које су из рата изашле као жртве, наставила и годинама касније. Удружење жена жртава рата основано је 2012. године. Тренутно броји близу 700 чланица.
“То су трагови и кад не буде било мене. Да нас се не стиде наша дјеца. Да кажу, у реду биле су жртве рата биле су нејаке, али шта су учиниле послије тога у миру да то докажу. Шта смо учиниле, да ли смо гдје оставили траг запис било шта да се зна, без обзира на медије и западну машинерију што никад неће признати да је било српских жртава. А знају да постојим. Ја ћу вам доказати да знају и Брисел и сви зарад овог удружења”, каже Божица.
“Дошло до тога да се поништи та лажна слика да су страдале само Бошњакиње и Хрватице управо радом Удружења од 2012. године па до надаље. Наше жене су смогле снаге да свједоче и увелико смо допринијеле да се сазна и о српским жртвама”, сматра Надежда.
Од 2012. до данас, Удружење је свијету, више пута, показивало право лице рата. Кроз бројне конференције, форуме, гостовања и филмове, жене су свједочиле о ужасу рата. Написале су и монографију која леди крв у жилама.
- Република Српска је добила први Закон о женама жртвама ратне тортуре.
“Имају услови прописани законом за дјецу и за пунољетне чланице и за малољетне. Свака од чланица је пролазила комисију и услов је био никакво петљање, лагање. Никакво ја сам била нема доказа. Ако тврдиш да немаш ништа, сасвим је могуће јер је закон донесен 23 године иза рата.. сасвим је могуће да је неко бацио папир о размјени, љекарски преглед. Ништа, идеш у полицију и под пуном материјалном одговорношћу, испирчаш све у полицији добијеш потврду и она те обавезује. Свака од нас је тужила свог злочинца”, испричала је Божица.
У Удружењу које су стварале најстрашније приче невиних жртава рата, своје уточиште нашле су и Гордана Ботић и Радмила Регоја- јунакиње које су раније говориле за Досије.
“Мало прије смо проговориле, али нас је Божица ту увукла и објаснила. Давала сам много изјава, али да сам све испричала не. Немам храбрости. Она нас је мало више подигла, хвала Богу, хвала јој да нас је препознала.. Имамо и ту своју неку пензијицу”, каже Гордана Ботић.
“Што имамо сада то удружење па нам је некако лакше. Ја иначе нисам пуно причала о томе.. не волим да причам и она нас је једино подигла и упутила и ајде, ајде.. и она са том својом снагом па ми за њом”, објаснила је Радмила.
У свим процесима који се воде против оних који су почили злочине над Србима, готово да нема оних у којима нису свједочиле жене жртве рата. Иако су малобројни они који су завршили пресудом, ипак охрабрује чињеница да су у њима најгласније говориле жене које су живјеле у сјенци страхова о којима нико ништа није знао.
