Срби у Храсници су привођени и затварани у мрачним и хладним просторијама, без струје и воде, а међу стражарима били су Сенад Гаџо, Заим Лаличић и Суљо Хебиб, рекао је данас свједок Тужилаштва БиХ Неџиб Берберовић на суђењу тројици бивших припадника такзване Армије БиХ за ратни злочин над српским цивилима у Храсници.

Берберовић је навео да су углавном били затварани старији људи и неколико млађих, који су привођени из својих станова, а да су српски цивили ту били под оптужбом да су починили неко кривично дјело.

Он је навео да су у Храсници били војнички притвори у Основној школи „Алекса Шантић“, у гаражама између два небодера и у недовршеној згради у Улици Алексе Бојовића Брке, у којем је он као референт задужен за евиденцију особља која су била задужена за притвор, био до краја рата.

Он је навео да су, осим српских и неколико хрватских цивила, у тој згради на краће вријеме затварани и припадници такозване Армије БиХ због међусобних сукоба.

„Када из Службе безбједности доведу неког српског притвореника, за њега се не одређује рок до када ће остати у притвору. Неки су размијењени, а мало њих је пуштено раније“, рекао је Берберовић.

Он је навео да су међу затвореницима биле и жене, Слободанка Мандић, Милена Шућур и Славка Недић.

„Затворенике су у смјенама чувала четири стражара који су били наоружана пушкама, два на улазу, док су друга двојица надзирала да се нешто не деси. Затворена лица су одвођена на обезбјеђење траншеа у Которцу“, испричао је Берберовић и додао да су међу стражарима који су обезбјеђивали притвор били Хебиб, Лаличић и Гаџо.

Током унакрсног испитивања одбране, свједок је рекао да је у притвору почео радити 12. августа 1992. године, а да је оптужени Сенад Гаџо крајем септембра премјештен у неку јединицу.

Свједок Милосава Тошић испричала је да је њен отац Александар Странпут, звани Алекса, који је имао 72 године, одведен из куће у насељу Стојчевац, коју никако није хтио да напусти.

Она је навела да јој је средином јуна, Томислав Тошић из Црвеног крста рекао да јој је отац страдао, а да јој је послије рата, Слободанка Мандић, која је била затворена са њеним оцем, рекла да је подлегао од батина.

Свједок је додала да јој је отац био сахрањен на гробљу иза Музичке школе у Храсници, а да је након ексхумације у октобру 1996. сахрањен на породичном гробљу у Грлици, у Источној Илиџи.

Тужилац Мирослав Јањић прочитао је и исказе преминулих свједока Радована Дубљевића и Новице Шибалије.

Дубљевић је испричао да су му 12. децембра 1992. током претреса стана пронашли оквир аутомата и да су га претукли.

„Полумртвог су ме убацили у ауто и одвезли у Полицијску станицу у Соколовић колонији гдје је настављено злостављање, након чега су ме одвели у подрум између небодера у Храсници“, испричао је Дубљевић.

Свједок је навео неколико случајева када су га тукли Хебиб, као и Џемо Ђулиман, Сејо Чорбо, те извјесни Пашо и Радончић. „Суљо Хебиб залетио се и ударио ме ногом у прса“, навео је свједок.

Он је рекао да је добијао батине када је вођен на испитивање код управника Расима Окерића, да је био крвав, отекао и да су му избијена два зуба.

Дубљевић је навео да га је једном ударао и оптужени Гаџо, а једном Лаличић, на шта су одбране рекле да су ови дијелови ирелевантни, јер се не наводе у оптужници.

Тужилац је прочитао кратак исказ преминулог свједока Новице Шибалије, који је навео да је Хебиб једном извео Радована Дубљевића. „Вратили су га послије пола сата. Био је сав крвав. Рекао је да га је тукао Суљо“, рекао је Шибалија.

Оптуженим се на терет стављају незаконито затварање српских цивила, убиства, мучења, злостављања, мучења на понижавајуће начине, сакаћења и други тешки облици злостављања током 1992, 1993. и 1994. године. Наставак суђења заказан је за 12.