Свједок Тужилаштва на данашњем рочишту „Ејупу Ганићу и другима“ пред Судом БиХ рекао је да су га након заробљавања из колоне у Добровољачкој улици у Сарајеву у просторијама ФИС-а тукли и ногама и пушком у више наврата и да од тог премлаћивања трпи посљедице и данас.

Свједок коме је судско Вијеће одобрило да му се у јавости не открива идентитет рекао је да се у ЈНА у касарни „Виктор Бубањ“ запослио у јануару 1992. године јер је остао без посла, те да је након тога мјесец дана прије напада на Добровољачку прешао у команду Друге армијске области на Бистрику.

– Двојица војника су 1. маја имала слободан дан и изашли су у кафић преко пута команде, а иако су и мене звали, нисам отишао и непосредно након њиховог одласка чули су се пуцњи из тог правца иако су они изашли без оружја, позвана су кола хитне помоћи, они су у њу стрпани и одвезени – рекао је свједок.

Он је навео да су након тога распоређени у команди и да се очекивао напад.

– Кренуо је напад из правца Миљацке, чуле су се експлозије и пуцњава – напоменуо је свједок и додао да се напад десио у поподневним часовима.

Он је додао да је био распоређен на горњој страни зграде према џамији и да су и на њих испаљивани тромблони, сузавац и пуцано из пјешадијсог наоружања те да су због тога сишли у подрум по маске.

– У ходнику сам видио тијело прекривено чаршафом – испричао је свједок и напоменуо да је и возач који је довозио храну за војнике такође био рањен и да му није познато шта се са њим касније десило.

Он је рекао и да га је 3. маја обавијестио старјешина Станковић да су се договорили и да ће бити размијењени, да се укрцају у возила и да само понесу личне ствари и лично наоружање.

Према његовим ријечима, у касарну је са припадмицима Унпрофора дошао и Алија Изетбеговић, те да им је речено да ће уз пратњу отићи у Лукавицу.

– Колона је кренула и након стотињак метара на нас је отворена ватра, колона се прекида а нама је наређено да предамо оружје – рекао је свједок и додао да су им то наредили људи од којих су неки били у цивилу, а неки у различитим униформама.

Испричао је да им је наређено да легну на тротоар, да је чуо пуцњаву и јауке али да није видио да ли је ико рањен.

Он каже да су се из околних зграда чули повици – „побијте четнике“, да су потом одведени у ФИС и да је тамо видио Горана Вуковића који је био скинут у војничке гаће, да су га тукли пред свима и аутоматском пушком.

Свједок је додао да су и њега тукли у више наврата.

– Један ме је ухватио за главу и рекао ми да зинем и онда ми је убацио цијев у уста, опсовао ми четничку мајку, а потом рекао да чучнем и да кажем које кољено више волим. Од тих дана и сада имам страх и стрес а нарочито у вријеме маја – испричао је свједок.

Он је прецизирао да су га тукли у два-три наврата, да су то чиниле двије особе од којих је једна била у цивилу, а друга у униформи полиције.

– Завршио сам на поду и био сам сав крвав – испричао је свједок и прецизирао да су га тукли рукама, ногама и оружјем, да је од силине удараца ударао и у радијатор.

Свједок напомиње и да је од силних удараца, када је пао на патос, три-четири пута одскочио од пода и да сумња да је имао срчани напад.

Он је појаснио да се приликом сортирања заробљеника бојао да неко не примијети да је старији и да није редован војник, те нагласио да се то којим случајем десило не би никада одатле изашао жив.

– Када је дошао аутобус двојица официра су ме убацила у први аутобус и одатле смо превезени у Лукавицу – испричао је свједок.

Он је прецизирао да је од стреса за кратко вријеме осиједио, да и данас врло често не може да спава и да му се често, поготово у мају, враћају трауматичне слике које је преживио.

За напад на колону, убиства, рањавање и злостављање припадника ЈНА и цивила оптужени су Ејуп Ганић, Заим Бацковић, Хасан Ефендић, Хамид Бахто, Фикрет Муслимовић, Јусуф Пушина, Бакир Алиспахић, Енес Бездроб, Исмет Дахић и Махир Жишко, који су обављали високе политичке, војне и полицијске дужности.

Наредно рочиште заказано је за 15. март.

Извор: Глас Српске