Свједок Тужилаштва БиХ Драгислав Мијановић изјавио је да су након напада на српске цивиле у илијашком селу Чемерно у јуну 1992. године, масакрирана тијела убијених Срба могли препознати само чланови породица. „Село је било у крви од убијених и масакрираних тијела.

Гојка Ђурђића, који је био крваве главе и без очију, препознао је његов брат Срето, а изобличеног Горана Буњевца рођак Милован. Видио сам Здравка Дамјановића крваве главе без очију и ушију, изваљене вилице и испреплетених, поломљених руку“, рекао је Мијановић на суђењу бившим припадницима Територијалне одбране и активног и резервног састава полиције тадашње БиH. Он је навео да је видио и двије полуголе дјевојке, сестре Ранку и Јадранку Дамјановић, а нешто даље од њих и њихову мајку Спасенију, чија су тијела прекрили ројеви мува. „Сунце је око подне почело да грије, куће, штале и стока су горјели, све је било пуно дима, ширио се ужасан смрад и муве су навалиле. У штали је допола изгорио Лазандић, којег је препознао отац по златном ланчићу. Ту су била још два изгорјела тијела, не знам чија“, испричао је свједок.

Он је навео да се за покољ на Чемерну чуло 10. јуна 1992. године у 9.30 часова, када је тражено десетак људи да оду тамо и помогну преживјелим цивилима, те да покопају мртве. „Повео сам групу јер сам знао пут, а у Округлици нам се придружило још десетак војника“, рекао је Мијановић. Он је навео да су доктор и медицинска сестра, чијих имена се не сјећа, идентификовали и пописали све жртве, те да су два-три рањена лица хеликоптером одвезена у болницу. Мијановић је рекао да је у Округлицу пренесено осам до десет убијених који су ту и сахрањени, док је сутрадан на Чемерну у заједничкој гробници укопано 18 до 20 убијених. Наводећи да су жртве сахрањене у Округлици касније ексхумиране и њихови посмртни остаци превезени у заједничку гробницу на Чемерну, свједок је указао на проблем који имају Срби са властима у Илијашу у вези са натписом на надгробном споменику на којем су ријеч „злочин“ морали преправити у „збивања“. Мијановић је током свједочења навео и да му је Петар Рашевић, који је у међувремену преминуо, рекао да је у акцији на Чемерну препознао оптуженог Мирсада Бешлију званог Шумар, те да је чуо да је у нападу учествовао и оптужени Нусрет Бешлија.

Свједок је додао и да му је Владо Видаковић рекао: „Дурак ми одведе сина на Чемерно и убише га“. Он је објаснио да је оптужени Енес Дурак био полицајац, а Видаковићев син у саставу резервне милиције. Због непримјереног понашања Дураковог браниоца, адвоката Ифета Ферагета током индиректног испитивања, који је у једном моменту изјавио и да свједок лаже, Мијановић није желио више да одговара на његова питања, али је испитивање, ипак, настављено након што је предсједавајући Судског вијећа Hалил Лагумџија упозорио Ферагета.

Тужилаштво БиH оптужило је ДЖемала Hаџића, Теуфика Турудића, ДЖемала Смолу, Сенада, Hариса и Бењамина Сикиру, Енеса Дурака, Мирсада, Нусрета и Мирзета Бешлију, те Hамдију Спахића да су крајем маја и у првој половини јуна 1992. године заједно са другим лицима свјесно учествовали у удруженом злочиначком подухвату у селу Чемерно. Оптужница бивше припаднике Територијалне одбране и активног и резервног састава полиције тадашње РБиH терети да су 10. јуна 1992. године напали Чемерно у којем су убили 30 Срба, међу којима је најмлађа жртва имала 16, а најстарија више од 80 година. Убијено је десетак жена, а у нападу је паљена покретна и непокретна имовина Срба који су мучени и убијани. Суђење ће бити настављено 12. септембра.