Испред некадашњег концентрационог логора „Силос“ у Тарчину код Сарајева, у којем је у протеклом рату било заробљено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица пребијања, тортуре и мучења глађу, данас је одржана прва комеморација посвећена српским жртвама.
Окупљени су прислужили 24 свијеће и пред капијом „Силоса“ положили 24 жуте руже у знак сјећања на преминуле логораше.
Бошко Томић, изасланик српског члана и предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика, подсјетио је да је „Силос“ био један од три највећа логора у БиХ у којем су на врло тежак и мученички начин погубљена 24 човјека, а више од 600 прошло кроз овај логор.
– Овдје су били затворени само они цивили који нису ништа згријешили, а затворени су само зато зато што су били Срби – рекао је Томић новинарима.
Он је нагласио да логораши који су данас дошли на комеморацију и који су у логору провели око 1.350 дана најбоље свједоче о страхотама које су се догодиле.
– Оно што се десило цивилима нека служи на част онима који су то радили, а од Суда и Тужилаштва тражимо да процесуирају и адекватно осуде оне који су организовали овај логор и нецивилизацијски се односили према логорашима – поручио је Томић.
Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић указао је да постоји 126 мјеста гдје су Срби затварани и мучени, од којих су многи, нажалост, и преминули.
Сматра да је вријеме да српски народ почне још снажније да развија културу сјећања на цивилне жртве, јер су људи који су живјели на овом подручју затварани, прогањани и мучени само зато што су Срби.
Тужна је чињеница да је Дејтон потписан 21. новембра, а да су затвореници изашли тек 27. јануара 1996. године, што говори о намјерама да се и након завршетка ратних дешавања овдје држе људи и муче и тероришу, јер су Срби – истакао је Ћосић.
Ћосић је нагласио да неки људи треба да се запитају да ли је БиХ могућа као дражава уколико у њој само Србе идентификују као народ који чини лоше ствари и само један народ осуђују пред Судом БиХ.
– Када једни другима признамо да је жртва – жртва, које год нације била, тек тада ће бити шансе да ова земља крене напријед – поручио је Ћосић.
Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић подсјетио је да су посљедње ријечи преминулих логораша биле – „Дајте нам хљеба“, што најбоље говори у каквој су се ситуацији налазили.
– Ми нисмо овдје дошли да некоме пркосимо и гурамо прст у око, само смо дошли да кажемо да је овдје био логор искључиво за Србе и да су 99 одсто затворених били цивили. Кроз овај логор прошло је и 11 жена, затварани су људи старији од 80 година, али и дјеца од 14 година. Коме су онда ти људи били криви и коме су направили зло – запитао је Носовић.
Носовић је нагласио да се у „Силосу“ десио ужасан злочин, те да одговорни напокон морају бити кажњени и да се једном за сва времена стави тачка на ово, како се не би поновило наредним генерацијама.
Према његовим ријечима, није довољно осудити само десет лица којима се суди, већ и читаву плејаду људи који су знали за овај логор и који су директно или индиректно били укључени у дешавања у логору „Силос“.
– Проблем је што ту нема довољно воље, енергије са друге стране, од оних који су то чинили да процесуирају те људе. Како ће неко процесуирати те људе ако и данас чујемо коментаре „да су Срби луд народ, а да су хероји они који су то радили“. Не очекујем да ће се ту нешто посебно направити, јер међународна заједница нема воље да се ово ријеши – рекао је Носовић.
Логораш Лазар Крстић из околине Тарчина, који је у „Силосу“ провео шест и по мјесеци, рекао је да никада није могао ни помислити да ће доживјети такве страхоте од својих комшија.
– Многи су помрли, што од глади, батина и убоја, а ја сам био преклан за вратом, тако да ми се рана уцрвала. Хвала комшијама, нема шта да им друго кажем, него хвала – нагласио је Крстић.
Он је додао да је имао срећу да буде размијењен, док су неки логораши остали до затварања.
Предсједник Удружења логораша Сарајевско-романијске регије Слободан Мркајић испричао је да је након заробљавања на Бјелашници одведен у „Силос“, одакле је послије неколико дана пребачен у Челебиће, гдје је за седам мјесеци преживио најстрашнију могућу голготу.
– Ту сам доживио и видио свашта – клања, избијања и вађења зуба коњским кљештима. Из Челебића сам пребачен на Мусалу, а онда и у касарну „Маршал Тито“ у Сарајеву, одакле сам након двије године и осам мјесеци заробљеништва размијењен – испричао је Мркајић.
Мркајић је рекао да ово удружење направило значајан помак на проналажењу нових стратишта Срба на подручју ФБиХ.
Данило Боровић испричао је да га је три године које је провео у логору „Силос“ тукао ко је стигао, те да су газили по „ћилимима“ крви.
Он је рекао да је у његовој ћелији један логораш умро од глади, а да за остале није знао од чега су умирали.
Боровић је додао да је познавао нека лица која су их мучила, али да их се сада више не сјећа, с обзиром на то да су се мијењали.
Предсједник удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију „Истина и правда“ Источно Сарајево Душан Шеховац поручио је да ово удружење тражи истину и правду за злочине над српским народом.
На данашњи дан 1996. године затворен је концентрациони логор „Силос“, којим је управљала такозвана Армија БиХ.
Логор је отворен 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године, на Савиндан, односно два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.
Према свједочењу бивших логораша, „Силос“ је имао све елементе злогласног логора из Другог свјетског рата Аушвиц.
