Превођење Хрватске на страну побједника у Другом свјетском рату од стране комуниста, неподизање оптужби за геноцид над Србима у НДХ, непостојање образовног система у СФРЈ који би младе нараштаје “Југословена” образовао о овом геноциду, створило је у Хрватској изузетно плодно тло за изданке негирања геноцида над Србима у НДХ.

То негаторско стабло је годинама расло, а данас с њега све више “кусамо” плодове у виду оптуживања Срба да су они у ствари вршили геноцид у НДХ над Хрватима, да је Јасеновац био радни, не концентрациони логор, да није било логора за дјецу, већ само “прихватилишта” те да је надбискуп Алојзије Степинац светац, а не злочинац.

Истакли су ово саговорници “Гласа Српске” који су анализирали све безобзирније и отвореније покушаје ревизије историје у Хрватској, којима се, како наводе, покушава заташкати мрачна и крвљу исписана историја НДХ те од жртве направити џелата и обратно.

Пишем ти писмо

Дио загребачких бискупа, предвођених надбискупом Јосипом Бозанићем, недавно је у свом јавном обраћању устврдио да у Јастребарском и Сиску током Другог свјетског рата нису били логори за дјецу већ “прихватилишта”. У писму упућеном на адресу патријарха Порфирија они су Сабор СПЦ оптужили да је “прихватио реторику и комунистичку пропаганду која је препуна неистина и манипулација којима се недужнима покушава подметнути кривица за наводна мучења и убијања дјеце која су у хиљадама, управо љубављу и бригом хрватских католика, спашена од смрти и преживјела тешке ратне прилике”.  Бискупи су на крају исказали и “огорчење” што СПЦ “клевеће надбискупа Алојза Степинца”. 

Овом писму претходила је промоција књиге “Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима: пројект Хомогена Србија 1941” у којој хрватски историчар Стјепан Лозо отворено негира геноцид на Србима у Другом свјетском рату те наводи да су “Срби у ствари починили геноцид, а потом за то оклеветали Хрвате”.

Историчар Немања Девић сматра да писмо хрватских бискупа патријарху Порфирују није духовни, већ класичан политички чин, појашњавајући да негирање геноцида почиње од њихових политичких елита, а затим се као по директиви преноси по институцијама које би требало да буду независне.

– Недавно смо такав случај имали и са апелом Хрватске академије наука и уметности. Ови академици су јавно затражили од српских научника да се одрекну “мита о Јасеновцу”. Сада имамо нешто још горе, да хрватски бискупи Римокатоличке цркве траже од српског патријарха и синода да се одрекну сећања на децу убијену у геноциду –  истакао је Девић подсјећајући да се ради о 70.000 звјерски убијене и глађу и болестима уморене српске дјеце од 1941. до  1945. у НДХ.

Сматра како су остала бројна питања на која хрватски “знанственици” немају одговоре. Да ли се у домовима  дјеца држе присилно и ограђена бодљикавом жицом? Да ли у њима носе плочице са бројевима и да ли се дјеци у домовима присилно мијења идентитет? Да ли дјеца у регуларним домовима масовно умиру од глади, а она која бивају принуђена да украду парче хљеба бивају кажњавана гурањем камена? Да ли се умрла дјеца тајно сахрањују ван гробља и, коначно, да ли неко из управе таквих “домова” сноси одговорност након што му у једном дану од болести и глади умре 60, 80 и више дјеце?

– Верујем да одговори на та питања више говоре о природи Јастребарског, Сиска и других логора за децу у НДХ него све накнадне идеолошке конструкције – поручио је овај историчар.

Хрватски оци

Девић наводи и да “хрватски оци” очигледно немају намјеру да утврде прецизне историјске чињенице, већ да их политички обликују, припремајући нас на посљедице.

Краткорочне, да Србији онемогуће приступ ЕУ, као што тренутно Бугарска чини са Македонијом. И дугорочне да се обезвриједи и негира једини истински геноцид на Балкану у 20. вијеку, над Србима у Хрватској од 1941. до 1945.

– Они на тај начин желе народ-жртву претворити у народ-злочинца. Томе наше елите морају да се енергично супротставе – поручио је Девић.

Слично мишљење дијели и историчар Борис Радаковић, навидећи да би обичан човјек схватио колико су злонамјерне овакве и сличне “теорије” нека само умјесто Срба стави Јевреје, а умјесто НДХ Трећи рајх.

– У Њемачкој вјероватно има негатора холокауста, али сигурно нема таквих који би изјавили или написали да су Јевреји у Трећем рајху починили геноцид над Нијемцима. Значајан дио хрватских историчара данас наставља посао започет од стране усташа. Можемо рећи да је на дјелу посљедња фаза геноцида над Србима у НДХ – нагласио је Радаковић.

Како је појаснио, у кругу Римокатоличке цркве још почетком осамдесетих година прошлог вијека било је покушаја негирања логора Јастребарско.

– Ако је логор Јастребарско био само “прихватилиште”, како тврди један број хрватских бискупа, како то да је у Јастребарском страдало минимум 468 српске дјеце које је пописао гробар Фрањо Иловар? Иловаров дневник чува се код нас у Меморијалном музеју на Мраковици, као необорив материјални доказ о страхотама “прихватилишта” у Јастребарском – каже Радаковић.

Ако је Јастребарско било само прихватилиште, зашто је, пита се Радаковић, часна сестра Барта Пулхерија, која је са осталим часним сестрама у Јастребарском имала задатак да се брине о дјеци, побјегла са усташама крајем рата када су се партизани приближили Јастребарском? Како то да је у Јастребарском вршено римокатоличење српске дјеце?

– Када се одговори на ова и слична питања, постаје јасно да ли је Јастребарско било прихватилиште или логор – каже Радаковић.

Замјена теза

О “спашавању” дјеце, како је додао, говори и податак да је само на простору Козаре страдало више од 40.000 цивила у току постојања НДХ, од тог броја преко 12.000 дјеце до 15 година.

– Такође постоје и докази да су часне сестре у Јастребарском, а преко њих и Римокатоличка црква у НДХ, били умијешани у асимилацију српске дјеце у Хрвате, што је један од метода геноцида над Србима у НДХ – поручио је он.

Убијеђен је како се на овај начин жели обликовати и програмирати свијест хрватских грађана и под тепих гурнути овај дио мрачне хрватске историје те су тако све чешћи и текстови у којима се срамно тврди да на Козари није страдало много дјеце  и да су највише злочина према дјеци починили припадници Југословенске војске у отаџбини – четници.

– Ово задње је замјена теза која своје коријене такође има у комунистичкој Југославији, гдје се стављао знак једнакости између усташа и четника, а данас је то мутирало у наведену и сличне теорије – поручио је Радаковић.

Све наведено је, каже, и резултат тога што Римокатоличка црква никада није смогла снаге да се извини за учешће дијела њеног свештенства у геноциду над Србима у НДХ, за њено учешће у римокатоличењу српског народа, што је, како је навео, дио овог геноцида.

– Они сада себи дају за право да оптужују СПЦ да прихвата комунистичку пропаганду, а није им сметало комунистичко форсирање ћутања о починиоцима геноцида над Србима у НДХ и називање тих жртава “жртвама фашистичког терора”, чиме се губило сазнање и о чијим жртвама се ради и ко су извршиоци злочина – истакао је Девић.

Прање прошлости

Према ријечима историчара Милоша Ковића, ови најновији инциденти који су поново приредили поједини историчари и бискупи негирајући геноцид над српским народом у НДХ, дио су једног ширег процеса који се годинама уназад све отвореније води, а чији је крајњи циљ обнова нацифашистичких и усташких идеја, те “прање” мрачне прошлости.

– Нешто слично можемо видети и у Украјини, али и појединим балтичким републикама. Мислим да је највећи проблем то што земље које су биле на страни Немачке и Хитлера нису “кажњене” после Другог светског рата. То се пре свега односи на Хрватску у којој након 1945. није дошло до денацификације. Много тога је тада гурнуто под тепих зарад некаквог братства и јединства. Главни злочинци никада нису кажњени. Никада није осуђена ни улога Римокатоличке цркве у њеном организовању и одобравању геноцида над српским народом. Они су усташке злочинце чак спашавали и уз помоћ Ватикана, ЦИА и МИ6 извлачили такозваним “пацовским каналима”. То су историјске чињенице. Када све то знамо, онда не треба да чуди све ово чему данас сведочимо, да католички бискупи из Загреба пишу некаква отворена писма српском патријарху Порфирију у којима наводе да злочина над српском децом у логорима Сисак и Јастребарско  није било. Значи, када имате ту некажњивост, онда имате и овакве појаве – истакао је Ковић.

У том контексту, како наводи, треба посматрати и недавну промоцију књиге у Хрватском државном архиву, у којој се тврди да геноцид починили Срби, а не Хрвати.

– Идеју обнове усташке идеје у Хрватској одавно пратим и оно што се може закључити јесте да људи тамо мало знају о том крвавом и црном периоду. Онда не треба да нас зачуди ни то што се у центру Загреба одржи и миса Анти Павелићу. Овакве и сличне појаве огољују те делова хрватског друштва, а пре свега Римокатоличку цркву, која се својски труди да опере неславну ратну улогу надбискупа Алојзија Степинца и прогласи га за свецем. Бојим се да ће све док се у Хрватској не спроведе озбиљан и темељан процес денацификације и суочавања са мрачном прошлошћу, ова земља остати заробљена у “усташству” – каже Ковић. 

Наводи и да сви покушаји заташкавања злочина који су почињени у вријеме НДХ, ма како то чудно звучало, имају и неке своје добре стране, што се прије свега огледа у слању јасних порука јавном мњењу Србије и Српске онима који и даље живе у југословенској прошлости и илузијама.

– Надам се да ће их ово продрмати и разбудити како би схватили прошлост и садашњост. Мислим да није наш највећи проблем што у Загребу негирају геноцид над Србима, већ у томе што у Београду и Бањалуци поједини политичари лицитирају са бројевима. То је за нас много опасније – поручио је Ковић.

Адвокат Владимир Ђукановић сматра да се и данас у Хрватској над српском мањином спроводи “принцип трећине” Миле Будака.

– То вам је данашња модерна НДХ, модерна Хрватска, у којој имате улице Миле Будака, у којој се слави Францетић, у којој се слави Анте Павелић. Они лупају ћириличне табле… И та земља је данас чланица ЕУ – рекао је Ђукановић.

Он је додао да су о хрватским злочинима свједочили и над њима се згражавали и њихови савезници – Италијани и Нијемци.

– Један италијански официр је забиљежио да је у школи где су убијена сва српска деца затекао оно што људски ум не може ни да замисли, а да му је усташа на питање шта ће са Србима одговорио: “Све ћемо их побити” – подсјетио је Ђукановић.

Према његовим ријечима, Хрвати су остварили свој “историјски сан” и имају земљу без Срба, али их прогоне они којих нема, као што су усташу који је погубио Вукашина Мандрапу из Клепаца у лудило одвеле његове посљедње ријечи: “Само ти, сине, ради свој посао”.

Свеска гробара Иловара

Директор Спомен-подручја Доња Градина Тања Тулековић каже да је свеска гробара Фрање Иловара, који је по наређењу часних сестара данима сахрањивао мртве малишане, један од најпотреснијих докумената о умирању дјеце у Јастребарском.

– Дјечија тијела била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по осморо до 10 дјеце – наведено је у свесци гробара Иловара, која се чува у Музеју на Мраковици.

Тулековићева је навела и да је чувар гробља сахрањену дјецу рачунао на “куне” и “комаде”, а да је рачуне својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција.