Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, су у прољеће 1942. године покренуле офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би остварили циљ – границу НДХ на Дрини, а најмасовнији покољ извршен је на данашњи дан у Старом Броду код Вишеграда.
Током ове офанзиве, мучки је убијено више од 6.000 Срба са подручја Сарајева, Сокоца, Олова, Кладња, Рогатице, Хан Пијеска и Вишеграда, који су покушали да пређу ријеку Дрину и потраже спас у Србији.
Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.
У Вишеграду су прелаз у Србију блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске Ханџар дивизије.
Српске цивиле нагомилане на обали напале су усташе, убијале, мучиле, силовали жене и бацала у воду, а неки су да би се спасили од усташког ножа сами скакали у ледену Дрину.
Усташе су у овом покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи се намјерно или ненамјерно утопио у ријеци Дрини бјежећи од усташа.
Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, али су убијања трајала и до почетка маја 1942. године.
Према историјским подацима, згрожени овим страдањем српског цивилног становништва, Нијемци су прекинули овај стравични покољ и дозволили људима да пређу у Србију или да се врате својим домовима. Нажалост, половина оних који су се вратили, страдала је у наредном периоду.
Покољ у Старом Броду и Милошевићима десио се прољећа 1942. године, углавном на обалама ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, општина Вишеград.
Према изјавама свједока, дио народа су од убијања спасили Нијемци и недићевци.
Хроничари су записали да је једног од тих дана ратне 1942. године, не желећи да допадну у руке усташа, са стијена у Дрину заједнички скочило чак 320 девојака.
Малобројни Срби који су преживели овај ратни пакао, након Другог свјетског рата, очекивали су да ће их надлежне власти позвати да свједоче, да се познати злочинци приведу правди и осуде. Умјесто тога завладао је мук, а преживјели су памтили и препричавали, многи и записивали.
Један од смјелијих, књижевник Момир Крсмановић је седамдесетих година прошлог вијека написао роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан.
У мјесту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обиљежје у знак сјећања на овај злочин. У плочама од камена су уклесана имена убијених. Нешто касније, у мају 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре.
У Старом Броду је у септембру прошле године освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије. У Спомен-музеју постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.
Спомен-музеј освештао је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом са свештенством. Спомен-музеј је урадио архитекта Новица Мотика из Зворника, а изградњу су финансирали Миодраг Давидовић Дака и Спасоје Албијанић.
