На 65. Међународном београдском сајму књига данас су представљена капитална издања Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске „Атлас злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата 1992“, „Жртве Одбрамбено-отаџбинског рата“ и „Дјеца жртве рата 1991-1995“.

Начелник Одјељења за истраживање рата Виктор Нуждић истакао је да је данас представљени „Атлас злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата“ само први том који ће се наћи пред читаоцима, док ће Центар у наредном периоду публиковати злочине над Србима који су извршени 1993, 1994. и 1995. године.

„Атлас садржи 1.300 страница и у њему је обрађено 76 стратишта српског народа током 1992. године, а обрађено је више од 2.000 цивилних и војних жртава ратног злочина.

Приказан је велики број експлицитних фотографија јер је то адекватан начин да прикажемо сву страхоту рата, а објављене су фотографије скоро 90 одсто жртава“, рекао је Нуждић.

Он је навео да је свако стратиште обрађено територијално, али да су пратећи и хронолошки принцип, догађаји описани без субјективних оцјена, све је поткријепљено материјалним доказима, за сваку жртву наведен је датум рођења, мјесто страдања.

„Читаоци ће имати прилику да се информишу која војна формација је учествовала у злочинима над цивилима и заробљеним војницима“, рекао је Нуждић. Он је истакао да су учесници истраживања дошли до закључка да су напади на Србе почели прије званичног избијања рата у БиХ, да је први злочин у БиХ почињен над српским цивилима, као и да су вршени у мјестима гдје су чињени и у Другом свјетском рату.

Он каже да су злочине над Србима 1992. године вршили припадници Територијалне одбране такозване Армије БиХ, Хрватског вијећа одбране и регуларне хрватске војске при чему су неки имали посебну црту монструозности, а српска села нападана су када би се нападачи увјерили да нису брањена, на начин да се цивили нису могли извући из окружења.

Нуждић је напоменуо да је утврђено и да су припадници ЈНА, тада још легалне оружане силе, константно нападани. Историчар Предраг Лозо истакао је, говорећи о публикацији „Жртве Одбрамбено-отаџбинског рата“ да је Република Српска прва државна творевина код Срба, која је у 20. вијеку институционално пописала своје жртве.

Лозо је навео да су пописане 35.042 жртве српског народа у стварању Републике Српске, али и Републике Српске Крајине, истичући да је то пописивање веома важно зато што је тиме смањен простор за манипулације попут оних са Јасеновцем и сличним стратиштима. „Свједоци смо сатанизације српског народа управо преко онога што би требало бити осториографија из нашег окружења и одлучили смо да урадимо истраживања која су заиста фактографска, непобитна“, рекао је Лозо.

Историчар Никола Берковић навео је да су у публикацији „Дјеца жртве рата 1991-1995“ обрађене страдале особе животне доби до 18 година страдале од 1991. до 1995. године, као и дјеца страдала након рата, а као посљедица ратних дешавања. Берковић је навео да је у публикацији обрађено 1.418 страдале дјеце, од којих је њих 34 одсто смртно страдало, 30,2 одсто је рањено, а 31 одсто дјеце је било у логорима, затворима или кућним притворима.

„Сексуално злостављање евидентирано је код 13 дјеце. Ово истраживање је можда и најслабије урађено, прије свега због недостатка података и генерално код нас се сматра да о томе не треба да се говори како дјеца не би имала даље посљедице“, рекао је Берковић.

Према врсти страдања на првом мјесту су погибија и рањавања дјеце од минско-експлозивних средстава, од чега је страдало 35 одсто дјеце.

Од других експлозивних средстава погинуло је или рањено 19 одсто страдале дјеце, а од ватреног оружја 18,3 одсто, при чему су убиства из ватреног оружја убијени из непосредне близине као и из снајпера, док је хладним оружјем убијено седморо дјеце, а једно рањено. „Од снајпера смо евидентирали 16 убијених и 16 рањених, што је 3,4 одсто укупно страдале дјеце“, навео је Берковић. Највише дјеце страдало је у Сарајеву – 456, затим у Оџаку, Добоју, Коњицу и другим мјестима.

Такође промовисано је издање под називом „Студентска бригада Војске Републике Српске“, аутора Горана Латиновића али и књига „Одсутна одбрана: митровданске офанзиве на источну Херцеговину 1992. и 1994“ аутора Предрага Лозе.

Горан Латиновић је испричао да је војно-политичка ситуција у којој се 1994. године нашла Република Српска довела до мобилизације студената оба јавна универзитета у Српској, те да је у саставу Првог Крајишког корпуса формирана Прва студентска пјешадијска лака бригада Војске Републике Српске, која је имала више од 2.100 припадника.

Он је указао да је постојање студентске бригаде једно од специфичности Одбрамбено-отаџбинског рата Републике Српске и да се никада раније није десило да су студенти мобилисани и груписани у једну бригаду.

„Студентска бригада била је једна од најтрагичнијих страница у историји универзитета у Бањалуци. Студенти су када је било потребно служили својој отаџбини и показали да је то било историјско доба српског народа“, рекао је Латиновић.

Лозо је подсјетио да је рат са територије Хрватске свјесно пренесен на територију БиХ, а Херцеговина је, осим Посавине, било једно од главних жаришта преноса.

Он је оцијенио да се генерација, која је учествовала у митровданским офанзивама и одбранила Невесиње, Херцеговину и јужни крак Републике Српске, тим биткама везала у епској вертикали Херцеговине, која траје још од устанака против османлија, а да су ексхумације јама почетком деведесетих година „отвориле очи херцеговачком народу да не дозволи да се понови 1941. година“.