Сијековац је данас мирно погранично село које се налази надомак Брода. Готово ништа не одаје утисак да је баш овдје, прије тачно 30 година почињен страшан злочин над Србима. Многи би се сложили и преломан за почетак рата у читавој БиХ. Масакр су дочекали од својих комшија, већ тада регуларних оружаних снага из Хрватске и паравојне бошњачко-хрватске јединице из БиХ.
На кућном прагу породице Зечевић налазе се 4 свијеће. За Јову, Милана, Васу и Петра. Пали их Миља. У једном дану су јој убијена три сина и супруг. Да несрећа буде већа, све је гледала својим очима. Била је немоћна да ишта учини, данас може само свједочити о ужасу.
„Све. Ту са ове стране. Они су њих тукли, а ја стојим код њих и морам гледати. Јову сам држала за руку, пуче му у по чела“, каже Миља.
Одмах преко пута куће Зечевића, налази се дом Милошевића. Исту страшну судбину доживјела су два сина и њихов отац. Живу главу успио је извући једино десетогодишњи Саша. Хладан нож испод грла, дан када је био најближе смрти, али и убиства својих најближих, добро памти.
„Мене су хтјели заклати као дијете од 10 година, ухватио ме је за косу и рекао сад ћу тебе заклати, ја сам молио, немој. Мајка ме је држала испод руке, она је молила немој. У једном моменту је одустао, рекао као нећу, још си млад. Тог дана смо претрпјели велику тортуру, ударани смо… Зло“, прича Саша Милошевић.
Три деценије касније сјећања нису изблиједила, као ни Сашина и Миљина бол. Можда би било барем мало лакше да су злочинци одговарали за своја недјела. Само један од њих је, Земир Ковачевић осуђен на 10 година затвора. Остали, баш тим истим улицама којима су звјерски убијали своје комшије и данас шетају. Тужилаштво и институције БиХ и овај пут су заказали.
„То је можда горе од онога што се десило прије. Значи једна особа, а ту вече је убијено девет цивила. Међу њима и човјек од 76 година, човјек који је био инвалид и мој брат који није напунио 18 година. Има комшија којег сам ја видио прије напада, који је прошао крај наше куће, и за неких сат-два он је био у униформи. Ја сам га молио, пошто смо прве комшије, дружио сам се са његовим синовима, молио сам га да не убију мене и моју маму он је мене одгурно и рекао немам ја са тим ништа. Он и сад нормално долази својој кући, пролази покрај моје куће. Не можемо ништа, има Тужилаштво и органи који су за то задужени, али они не раде ништа“, прича нам Саша.
„Моје дјеце нема, ја њих више никад вратити не могу. Шутим, ја знам како је мени. Ја ћу трпити док сам жива, а нек дјеца буду на миру“, каже Миља.
Зечевићи и Милошевићи нису једине жртве. У току рата убијено је 46 српских цивила из овог села. Ипак, 26. март 1992. године остао је усјечен не само у сјећање Сијековчана, него и свих Брођана.
Тог дана у послијеподневним часовима село Сијековац надомак Брода завијено је у црно. Ни дан данас, 30 година касније, мјештани се нису опоравили. 9 особа и недужних цивила је убијено. Најмлађа особа имала је само 17 година, најстарија 72.
Нису само Срби били свјесни неправде која је почињена. На њиховој страни био је и Исмет Џухерић из Сијековца. Тада командант јединице Меша Селимовић, из рата изашао са чином пуковника и борца прве категорије, кроз све четири године рата, раме уз раме, био је са Србима. У тренутку напада налазио се у касарни у Дервенти. О свему је обавијештен преко телефона, али касно.
„Кажу, Исмете, овдје све гори, људи мртви… Пале куће… И ја кад сам то чуо, одмах сам спустио слушалицу и улетио у канцеларију гдје су сједили надлежни и рекао, прекидајмо све састанке, и тражимо од свих да је хитно крене у Сијековац да се спријечи покољ. Мало су дервентске власти према Броду затезале и прошло је поприлично времена, једно 3-4 сата је прошло“, каже Исмет.
Да мјештани Сијековца ништа нису очекивали, показује чињеница да нису били наоружани и нису пружали никакав отпор, али и то да су у Броду исти тај дан покушали постигнути договор. Али узалуд.
„Свему је претходило да је се тог јутра покушало договорити. Срби су увијек жељени разговор и тежили су за миром да се не би десило оно што се десило у Словенији и Хрватској и то јутро су вјерски званични одржали састанак у Броду и покушали да нађу једну заједничку ријеч, да кажу да не дође до рата. Међутим то хрватско-муслиманске паравојне формације нису прихватиле и управо су тај дан извршили покољ“, каже Зоран Видић, предсједник Предсједништва Борачке организације општине Брод.
Агресија Хрватске на Бродску општину званично је почела 3. марта 1992. Тог дана је из Славонског Брода преко моста прешао велики број добро наоружаних хрватских војника. Напад на српско становништво почео је у Стадионској улици, када су хрватско-муслиманске војне снаге заузеле центар града. Њихова окупација није дуго трајала. Прекинута је 7. октобра када је генерал Славко Лисица ослободио подручје општине Брод.
