Власти Независне Државе Хрватске настојале су да сакрију злочин геноцида над Србима, а проналаском списка дијела дјеце које је спасила хуманитарка Диана Будисављевић преживјеле жртве злочина моћи ће напокон сазнати истину о свом поријеклу, рекао је историчар Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Предраг Лозо.

Лозо истиче да се проналаском списа показује важност историјског извора за разумијевање историјских процеса, додајућу да је посматрањем истраживања Холокауста историјска наука увидјела значај свједочења жртве за истраживање злочина и рехуманизацију жртве.

– Основна намјера починилаца злочина била је, између осталог, да убију убиство, то јест да сакрију трагове о њему. Баш као што су нацисти уништавали трагове о својим злочинима у Холокаусту над Јеврејима, склањајући се иза бирократски стерилних форми документације – и власти НДХ настојале су да сакрију злочин геноцида над Србима – наводи Лозо.

Он додаје да су српске жртве и трагови о њима прошли кроз још један накнадни вид субверзије – послијератни.

– У комунистичкој Југославији настојала се скрајнути слика о правом карактеру хрватских геноцидних злочина над Србима како би „братство и јединство“ имало основу у измишљеним приближно једнаким доприносима и борби `свих народа и народности`, као и о величини њиховог страдња – наглашава Лозо.

Он додаје да се Диана Будисављевић, осим што је ризиковала сопствени живот спашавајући српску дјецу из логора НДХ, суочила са комунистичким одузимањем документације о идентитету и коријенима српске дјеце које је спасила и удомила у хрватским породицама које су често од дјеце сакривале истину о њиховом поријеклу.

– Иако је жељела да на крају рата споји дјецу са преживјелим члановима њихових породица, оставши без документације, ова храбра жена је онемогућена у својој намјери. Нажалост, велики број те преживјеле дјеце никада није сазнао истину о свом српском поријеклу, одрасли су и формирали породице без тих сазнања градећи себе на хрватском националном идентитету – наводи Лозо за Срну.

Он истиче да проналазак списка треба посматрати и у чињеници да ће преживјеле жртве злочина, бар дио њих, они који су сада већ у дубокој старости или њихови насљедници, уколико то буду жељели, напокон сазнати истину о свом поријеклу.

– Институционално сваки корак ка сазнањима о злочину геноцида над Србима у НДХ треба посматрати као дужност науке и друштва да се артикулише колективна траума нанесена негирањем и порицањем злочина – истиче Лозо.

Дјело Диане Будисављевић у спашавању српске дјеце, додаје он, и кроз ове документе показује величину одговорности појединца у најтежим историјским временима.

– Говорећи о њој и њеним напорима говоримо и о карактеру и величини злочина са којим су се суочили Срби у НДХ, поготово дјеца као најосјетљивији дио становништва. А знамо да се све дешавало у контексту монструозног система злочина који је имао специјализоване логоре за дјецу – рекао је Лозо.

Музеј жртава геноцида у Београду дошао је у посјед оригинала списка Диане Будисављевић са именима и свим подацима око 5.800 српске дјеце спасене из усташких логора смрти НДХ за који се мислило да је изгубљен или уништен.

Тај списак садржи имена и презимена дјеце, њихових родитеља, датум и назив логора из којег су спасена, као и старосну доб и идентитет хрватских усвојилаца.

Директор Музеја жртава геноцида у Београду Дејан Ристић је навео да је овај списак дјеце настао у другој половини 1942. године након Битке на Козари, те да је ријеч о прворазредном историјском извору до сада непознатом јавности за који се сматрало да је нестао током Другог свјетског рата.

– Ми сада први пут живој деци, која су сада људи у дубокој старости и која још трагају за својим идентитетом, као и њиховим потомцима, можемо да понудимо податак који је њихов стварни идентитет – рекао је Ристић.

Извор: РТРС

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.