Жарко Марковић

Дан након блиставе побједе Армије БиХ на Возући протиче у знаку коментара о стратешком значају овог успјеха, пројекција будућих акција и честитки, поручује водитељка ТВ дневника.

Међу првима борцима су честитали предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић и командант генералштаба наше армије армијски генерал Расим Делић. У садејству јединица другог и трећег корпуса осим мјеста Возућа ОСЛОБОЂЕНО је још 30 квадратних километара те заплијењена три тенка и значајне количине другог оружја…

(Душка Јуришић, дневник ТВБиХ, 12. септембра, 1995. године.)

По попису из 1991. у селу Возућа, на обалама ријеке Криваје која у 20-ак километара удаљеним Завидовићима утиче у Босну, живјело је 1.305 Срба, 596 Муслимана, шест Хрвата и 40-ак особа које су се изјашњавале као Југословени или припадници осталих народа. У строго географском смислу ријеч је било, дакле, о мањем селу, смјештеном између Завидовића и Бановића, које се налазило на важном локалном правцу, прво пружном, а од средине шездесетих цестовном. У ширем смислу који поприма са почетком ратних сукоба деведесетих година, Возућа је означавала подручје са 50-ак села и заселака до рата насељених претежно српским, а онда и бошњачким народом. У расподјели снага и територија на почетку рата, возућки крај припао је српској страни, бошњачко становништво је протјерано, а Возућа је постала уточиште за избјеглице из околних градова који су у истој тој расподјели припали бошњачкој или хрватској страни.

Након дефинитивног повлачења линије фронта у овдашњем грађанском рату, Возућа се нашла у некој врсти потковице, оставши тек једним локалним макадамским путем повезана, преко планине Озрен са Добојем и остатком Републике Српске и практично цивилизације. Поставши трн у оку бошњачком политичком и војном руководству јер им је био пресјечен путни правац који је спајао Други и Трећи корпус тзв. Армије БиХ, Возућа је до пред сам крај рата одолијевала сталним офанзивама. Бранили су је углавном борци са тог простора, из домаћинских кућа, потомци жртава из 1942. када су комшије из локалних бошњачких села уз садејство “црне легије” Јуре Францетића, извршили масакр над српском нејачи. Ко је успио да преживи побјегао је у озренске врлети и углавном се придруживао четницима. Током грађанског рата озренско-возућко ратиште добило је карактеристике злогласног, а на тај простор долазиле су и бројне јединице из других крајева Српске што је за резултат имало изгубљене животе младића из Прњавора, Српца или Лакташа на подручју далеко од њихове родне груде.

Два и по мјесеца прије краја рата спаса више није било. Велика офанзива другог и трећег корпуса уз асистенцију НАТО снага довела је до пада Возуће у окружење и коначног слома 10. септембра 1995. године, два дана прије него што је Душка Јуришић, перјаница сарајевске медијске сцене деценијама касније, у дневнику славодобитно устврдила да је то село на обалама Криваје и у подножју Озрена, “ослобођено”.

Командант Трећег корпуса био је Сакиб Махмуљин.

Под његовом командом у операцији заузимања Возуће били су људи са именима попут Ајман Авад, Имад ал Хусин – Абу Хамза или Абу Мали. Прва два Сиријци, посљедњи Алжирац. Сви у одреду “Ел муџахедин”.

Одлазите својим кућама у даљу борбу на Алаховом путу. Као једна од најбољих јединица Армије БиХ и Трећег корпуса, извршили сте, уз Алахову помоћ, све постављене задатке, али и задатке учвршћења вјере на овим просторима. У Босни су сада ојачани коријени ислама који ће се уз Алахову помоћ даље учвршћивати.

(Сакиб Махмуљин, децембар 1995. године, Зеница)

Бивши командант Трећег корпуса тзв. Армије БиХ Сакиб Махмуљин правоснажно је у четвртак, 28. априла, 2022. године осуђен на осам година затвора јер није спријечио злочине припадника одреда “Ел муџахедин”. У образложењу пресуде наведено је да су злочини несумњиво почињени и да је доказано да је Махмуљин знао за те злочине који су укључивали ритуална клања, одрубљивање глава, мучење затвореника и цијели низ најгнуснијих чинова до детаља описаних у више филмова, књига и свједочанстава међу којима је најпознатији филм “Љуби брата”.

По логици Душке Јуришић од 12. септембра 1995. године крајем тог љета два Сиријца и један Алжирац “ослободили” су Возућу од мрског непријатеља, такорећи агресора родом из Калајиша, Бучја, Свињашнице, Спасојевића, Шиктара, Васовина, Пејића, Миљевића…

Бриљантно, ефектно и толико битно да је лично предсједник Предсједништва БиХ дошао да им честита.

Драги војници, честитам вам на побједи, захваљујем вам се испред нашег народа што сте то учинили.

(Алија Изетбеговић, Возућа, септембар, 1995.)

(Х)историјска побједа овјековјечена је камером како би Душка Јуришић могла да има адекватан материјал за дневник. А на снимку, Алија, рођени Шамчанин, честита двојици Сиријаца и једном Алжирцу “ослобођење” Возуће од Возућана.

Разбијена српска војска средином тог септембра на све могуће начине покушавала је да изађе из окружења. Многи су успјели, неки су погинули на лицу мјеста, неки су заробљени, а они који су “имали среће”, пали су у руке тузланском, Другом корпусу. Остале су заробили “Зеничани”, под командом Махмуљина, а ту су се “мувала” и друга позната лица попут Шефика Џаферовића или Шемсудина Мехмедовића. Како су прошли они које су шчепали Душкини ослободиоци из Сирије и Алжира вјерно говоре свједочанства Велибора Тривичевића, др Бранка Шиканића, Нинка Ђурића… Преживјели су и смогли снаге да проговоре. На десетине других нису. За гроб им се не зна. Ни за посмртне остатке. Ако су уопште у једном комаду.

На три лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске 10. септембра 1995. године ударило је 23.000 војника 2. и 3. корпуса тзв. АБиХ укључујући и одред “Ел муџахедин” уз подршку НАТО снага за брза дејства. Тада је спаљено 30 села, протјерано је 1.920 породица.

Убијено је више од 500 војника и цивила, 129 их се и даље воде као нестали.

Група од 20-ак наоружаних муџахедина је након акције у Возућој отела неколико десетина заробљеника од припадника 328. бригаде тзв. АБиХ, одвела их до логора Каменица гдје су краја децембра убијани на најгнуснији начин.

Преживјело их је само 11.

Сакиб Махмуљин, командант Трећег корпуса, директно надређен “ослободиоцима” из Сирије и Алжира осуђен је на осам година затвора, правоснажно. Као да је изазвао саобраћајну несрећу са смртним исходом.

Ниједан “ослободилац” из тог одреда никада није одговарао.

А у овој земљи и даље постоје разне јуришићке које тврде да су судске пресуде темељ помирења.

Извор: Глас Српске