Даница Стевановић овако описује догађај: ,,Ја сам 18. децембра 1992. године из Фоче отишла у село Баждаре код свекра Стевановић Манојла са двоје дјеце, јер нам је крсна слава Никољдан. Сједили смо те ноћи до два часа и отишли на спавање. Око 6:30 часова ја сам зачула пуцњаву са свих страна. У мојој кући, поред мог свекра, био је и Милисав Ивановић и Момо Кулић. Мушкарци су изашли напоље и неко ми је рекао: ‘Дижи дјецу, нападнути смо.’ Узела сам дјецу и ја и свекар смо почели бјежати низ поток. Када смо дошли у близини села Хоџића, мој свекар је отишао према том селу, а ја сам остала у једном грму. Пуцало је са свих страна и ја сам прешла под село Шкобаље гдје сам нашла Васику Мићевића и његову жену. Ту смо мало сјели и видјели смо да тројица муслимана иду према нама и када су нас примјетили рекли су: ‘Стој’. Дјеца су почела да плачу и ја сам дигла руке. Пришли су и један ми је узео ташну и из исте узео 5.500 DM и књижицу са 2.000 DM на њој.“ Након овога одведени су до моста који се налази испод села гдје је испитивана. У том тренутку један од муслиманских војника јој прилази и говори: ‘Мени су Срби спасили фамилију у Вишеграду, а да нису сад бих те заклао.’[1]
Послије неколико часова које су провели на том мјесту већина муслиманских војника је отишла, а са њима су остала само двојица: „Ту смо са њима били још извјесно вријеме и један ми је рекао да идемо за Фочу. Тако је и било и ја сам кренула за Фочу са двоје мале дјеце, а са мном и Васика Мићевић и његова жена. Видјела сам да испод моста гдје смо стајали леже Миладин Вишњић и његова жена Јела и, колико сам могла видјети, заклани су.“[2]
Васика Мићевић даје истовјетно свједочанство као и супруга Мара о почетку напада на Јошаницу, када су мислили да се пуца због славља. Такође и он наводи да су покушали бијег према потоку, али су ту наишли на неколико муслиманских војника. Један од њих почео је да га испитује: „(…) Затим ме питао шта сам радио у Другом свјетском рату, а када сам рекао да сам учествовао у борбама, питао ме јесам ли убијао муслимане. Рекао сам да нисам, а он ми је поставио и друга слична питања. У једном тренутку ме је одвео до Јошаничке ријеке. У међувремену, један од њихових војника је рекао оном који ме је водио да се неко помјера у потоку и да би га могао докрајчити. Када смо дошли до потока видио сам тијела Миладина Вишњића и његове жене Јеле у води. Видио сам да се Миладин креће, а војник који ме је тамо довео узео је велики војни нож и пресјекао му грло, тако да је престао да се помјера. Затим ми је рекао да ће и мене заклати на исти начин, а потом смо се вратили осталима.“[3]
Занимљив је један детаљ који аутор Велимир Ђуровић[4] износи у књизи Лаж, мржња, злочин – то је Босна, позивајући се на причу Васике Мићевића: „Кад су Ефендићеви џихад-ратници опколили село и упадали у куће, неки су укућани успјели излетјети из кућа, али су их збијали на сред села. Мићевић Васика и супруга му Мара су заустављени поред прага Вукадинове куће. Неки су их хтјели одмах ставити под нож, али их је један спречавао, гестикулирајући рукама, одбијао их је. Нити су били свјесни шта он говори и да их брани, нити су га препознали. Васика и Мара су, обамрли од страха, гледали ужасан призор у кући Вукадина Вишњића. Виђели су кад Зорку пред кћерком Драганом силују, а онда их обје кољу и још једног мушкарца (Дражена). Пришао им је тај који их је бранио да их не покољу и рекао: ‘Васика, због мог рахметли баба коме си ваљао, пуштам вас двоје, тебе и Мару. Бјежите!’ Ми смо отетурали до потока који тече поред села и завукли се у један грм. Мислим да се ради о извјесном Чаврку чијег сам оца послије Другог свјетског рата спасио од глади. Наиме, био сам задужен за откуп орахових пањева. Замолио ме је да га узмем са собом, да ради, има ђеце, немају шта јести. Учинио сам то, и ето спасило ми је живот. Ја претпостављам да је то био његов син или унук, али нисам сигуран’, казивао ми је теча Васика.“[5]
О свирепости злочина у засеоку Хоџићи свједоче Васика Мићевић, као и медицински техничар Славко Ђорђевић: „У засеоку Хоџићи су мајке пред властитом ђецом силовали, а онда заклали, па лешеве унаказили. О тим страхотама казује нам медицински техничар Славко Ђорђевић који је примао и у мртвачницу смјештао лешеве покланих, побијених и масакрираних Јошаничана: ‘Шта рећи, а да суза сама не потече. Кад ти натоварене на камион дотјерају и истоваре око 60 (шездесет) унакажених лешева које ни рођена мајка не би препознала – то је призор страве и ужаса. Кад сам виђео моју сестру Јелу Вишњић, срце ми се скаменило, хтјело је да препукне. Велика јој од ножа рана на врату, више рана од убода ножем у предјелу јетре. Очевидац Васика Мићевић прича: ‘Заболи јој нож у стомак, а она се копрца, пустили да полагано из ње живот истиче’. Зету ми Миладину – наставља Ђорђевић – врат пробили, али нису искинули да не би одмах умро, да се дуже пати. Чело му пробијено кундаком, руке чврсто везане жицом, ноге уздуж исјечене у кајасе… ‘Не смије овај лако умријети, ово је зет Славка Ђорђевић’ – казује ми Васика Мићевић. Остали сви побијени оружјем, ножем и тупим предметима. У кући Вукадина Вишњића, деветеро њих, сви побијени ножем и тупим предметима. Претходно су сви чврсто повезани жицом. Кад су их побили, онда су по столовима, по храни мокрили, смијали се, кревељили се. Обављали свој наказни дивљи ритуал.“[6]
Славко Ђорђевић даље износи трагичну судбину породице Вукадина Вишњића: „Још тог дана није довршена трагедија те породице Вукадина Вишњића и његова сина, а мог зета Миломира [мисли се на Миладина – примједба аутора]. Испред куће су ухватили и Миладинова сина, а мог сестрића, Миломира. Кад је видјео шта од њих раде и којом грозном смрћу их море, скочио је преко плота да бјежи. Запуцали су, ранили га, али је успјео побјећи. Кроз неколико година, у тоталном нервном растројству, задавио је свога сина од двије године; кћер од пет година, супругу, а он се бацио у Дрину.“[7]
Такође, Ђорђевић износи свједочанство: „Ја сам кобног 19. 12. 1992. године прегледао поклане и масакриране моје Јошанчане. Наиме, радио сам тада на хируршком одјељењу КБЦ у Фочи. Прије подне сам сазнао да је Јошаница нападнута од стране Муслимана. Почели су довлачити побијене у мртвачницу. Била је пуна, призор је био стравичан. Довезени су врло лоше изгледали, јер је тешко било препознати особе онако стравично унакажене. Све су били масакриране – било је пуно закланих, изгорјелих, одсјечених руку, одсјечене главе, разбијене лобање. Међу масакрираним било је и дјеце. Доживио сам шок када сам међу мртвима примјетио своју сестру и зета – Јелу и Миладина Вишњића. Тог сам момента имао осјећај да су посебно мучени, а то ми је потврдио и Мићевић Васика. Јела је била заклана (слика јој се сада налази у музеју као доказ), а на стомаку је било више рана од ножа, кроз које су испала цријева и јетра. Миладин, мој зет, такође је посебно мучен. Пробијено му је грло ножем али није класично заклан. Чело, стопала и шаке су поломљени кундаком од пушке. Руке везане жицом. Ноге од стопала до кукова су исјечене дужином на више мјеста. Дјевојчици Вишњић (Драгољуб) Драгани рођеној 1982. године је потпуно размрскана лобања, из које је пола мозга испало вани. Неколико убијених је угљенисано – запаљено у својим кућама.“[8]
О нападу и злочину у Јошаници Душанка Вишњић – Лаловић рекла је: „Тог 19. децембра 1992. године, на Никољдан у Јошаници није било снијега, било је хладно и мраз. У кућу мога оца дошла је сестра мог оца, моја тетка са својим мужем.[9] Ја сам јој помагала око спремања за крсну славу Никољдан. Прије напада спавала сам цијелу ноћ, а ујутру ме је пробудила страшна пуцњава, узвици, галама, паника…Устала сам и обукла се, те видјела да горе сви засеоци у Јошаници. Дјеловало је као да милион бубњева одзвања, меци су падали по крову куће и то је изазвало неописиву панику и притисак код укућана.“[10] Душанка даље наводи да је она заједно са тетком и течом Гојком и Драгом Стојановићем и бабом Љубом Вишњић кренула у бијег из села. Њена баба је у плетеној торби, коју је понијела са собом, имала двије бомбе и Душанка је тражила од бабе да јој да једну. Када су изашли на пут изнад села на њих је отворена ватра из пјешадијског наоружања и том приликом рањена је Гојка Стојановић. Душанка је успјела да се сакрије у шипражје недалеко одатле и док је ту била скривена држала је бомбу у руци у жељи да се убије уколико уочио да јој прилазе муслимански војници. Међутим, припадници тзв. Армије БиХ су дошли до њене тетке Гојке, која је претходно рањена, и након што су је мучили они су је убили. Послије тога су муслимански војници отишли одатле тако да се Душанка успјела извући из шипражја и кренула је даље у бијег из села. Сустигла је свог тетка Драгу и бабу Љубу, а баба је тада молила Драгу, пошто је он имао пушку код себе, да их он убије да их не убијају муслимани. Од притиска који је тада доживио Драги је кренула крв из уста да излази, а Душанка му је тада рекла да их не убија пошто ће се извући јер није више било муслимана у њиховој близини. Након што су се вратили у село кроз шуму затекли су стравичан призор.[11]
Душанкин тетак, Драго Стојановић, као што је већ и наведено, нашао се 19. децембра 1992. године у селу Медаковићи које је нападнуто у 5:30 часова. Заједно са другим укућанима је кренуо према ријеци, а успут су се разишли тако да је до ријеке стигао са својом супругом Гојком и Душанком и Љубом Вишњић. Намјеравали су пријећи ријеку, али су тамо видјели муслиманске војнике, па су опет кренули назад према селу. У том моменту његова супруга Гојка је погођена два пута и мисли да је била мртва на лицу мјеста. Када су дошли до села, куће су биле запаљене, а муслимански војници су отишли. Ту су пронашли тијела Раде Вишњић, Драгана Благојевић, Миле Шкипина и Данила Кулића који је био спаљен иза куће.[12]
О патњама и страдању кроз које је прошла Драгина супруга Гојка свједочи и њена мајка: „Старици Јоки Вишњић силовали су чак и мртву кћер Гоју, удату Стојановић, а потом је заклали; убили јој сина Тома, искасапили дјевера Рада, те многе њене рођаке из рода Кулића, дјеверове и дјеверичине Вишњиће, те пријатеље Стојановиће у које била удомила кћер Гоју. Потресна је исповијест мајке Гојке Стојановић (1953) коју су тројица муслиманских војника на њене очи и мртву силовали. ‘Кад сам нашла моју Гоју, куку мајци, поцијепаних хаљина, око бедара крв и модрице. На руци вене пререзане да јој лагано крв истиче. Давала је још знаке живота. Није било код ње тада никога. Суза ми се окаменила у оку, а ријеч у грлу запела. Тргнула сам се кад сам угледала тројицу мушкараца и једну жену. Прва је жена пришла мојој Гоји и почела јој руке завијати. Мислим, јадна, хоће да је спаси. А кад сам, куку мени, видјела шта хоће и од мртве, пала сам по њој да је својим тијелом заштитим. Свукли су ме с ње и одвукли неколико метара, а онда… Куку ми довијека! Молила сам их да и мене закољу. А они ми кажу: ‘Јоко, нећемо! Јок! Већа ти је казна да живиш, кукаш и казујеш како пролазе они који не слушају Алију’.“[13]
Према изјави свједока Млађена Кулића, који је живио у селу Брајковићи које је нападнуто у 6:45 часова, мјештани су се упутили према ријеци Јошаници и дошли до мјеста званог Луке. Славојка, Ристо и Стана Кулић су остали на том мјесту, а свједок је пошао дубље у шуму. У шуми затим среће Драгана, Мићу (који је био рањен) и Дражена Вишњића који су се крили, а потом и кћерку Олгу и унуку Драгану, те је Млађен предложио да крену према брду Прелићи. Међутим, Новица Давидовић је дотрчао из тог правца, те су жене, кад су га видјеле, почеле да плачу и запомажу. Муслимани су то чули и убрзо окружили цијелу групу и на лицу мјеста убили 23 мјештана. Млађен Кулић је једини преживио, захваљујући познавању терена на коме се налазио. Он даље наводи да су ту убијени Олга Вишњић, Драгана Вишњић, Драган Вишњић, Мићо Вишњић, Влатко Вишњић, Ранка Вишњић, Зора Вишњић, Стојка Вишњић, Стана Грујичић, Вукосава Грујичић, Мића Шкипина, Даница Давидовић, Бранко Давидовић, Милосав Давидовић, Новица Давидовић, Марко Грујичић, Гоја Вишњић и Данка Тановић. Мало ниже од тог мјеста убијени су Славојка Кулић, Ристо Кулић и Стана Кулић. Он је видио када су убили његову унуку и Новицу Давидовића.[14]
О убиствима српских цивила у потоку говори и Ибро Меховић: „Највећи број цивила је убијен у потоку, што сам чуо радио везом, ту је убијено око 30 цивила.“[15]Убијање цивила у потоку видио је и Шабан Куртовић: „Нисмо никога нашли у селу, али смо чули галаму и дерњаву испод села. Мјештани поменутог села (ријеч је о селу Хоџићи – примједба аутора) су покушали да бјеже низ село у један поток гдје их је сачекало петнаестак људи. (…) Ти људи су сачекивали мјештане и убијали их. Након што смо извукли храну, командант нас је звао да сиђемо у поток гдје смо затекли 20-30 убијених и измасакрираних мјештана. Поменути призор сам гледао са дистанце од око 150 метара. Послије тога смо се повукли према селу. При повлачењу, поменути командант је једном Србину одсјекао главу. Мртвом Србину који је лежао изнад цесте један војник је извадио очи. Касније је командант издао наређење да се куће попале што је и учињено. При повлачењу он је повео једну старију жену, једну жену и једно дијете двије и по до три године старости. Иако су биле поведене у Горажде, он је наредио да се ту побију. Нисам био лично присутан кад су побијене.“[16]
Душанка Вишњић-Лаловић је такође говорила о убиству двије жене и дјетета: „С друге стране шуме чујемо ‘молим вас, убијте ме, не водите ме за Горажде’. Ми у том тренутку нисмо знали ко је то. Ријеч је Олги Вишњић којој су, на прије два сата, убили кћерку Драгану од десет година, сина Дражена од седам година, мужа Драгољуба, дјевера Мића, свекра и свекрву Вукадина и Зорку. Они су њу повели живу за Горажде, а са њом је била Стојка Вишњић. У Стојке је погинула снаха Гоја, унук Влатко, унука Зора, Ранка, а са њима је ишла мала Данка Тановић од двије и по године. Њих троје су нашли у априлу 1993. године. Оне су убијене, њих двије и предњи дио тијела им је био окренут ка земљи, а обдукцијом је утврђено да је мала Данка била рањена у главу, превијена и да је остављена жива, да умре тако рањена.“[17]
У нападу на Јошаницу за свега сат времена убијено је неколико генерација породице Вишњић. Тако су убијени супружници Вукадин и Зорка, њихов син Мићо, као и други син Драгољуб и његова супруга Олга и на посљетку њихово двоје дјеце Дражен и Драгана Вишњић. Слична трагедија је била и у породици Стојке Вишњић јер је у нападу тзв. Армије БиХ на Јошаницу убијена она, њена снајка Гоја, Гојин син Влатко и њене кћерке Ранка и Зоранка, као и Зоранкина кћерка Данка Тановић. Опсег свирепости убица највише се види из примјера убијања дјеце Дражена и Драгане Вишњић, као и најмлађе жртве, Данке Тановић. Дражен и Драгана Вишњић су били брат и сестра и убијени су из аутоматског оружја. Том приликом је Дражен Вишњић погођен у главу, чиме му је глава готово у цјелости смрскана. У тренутку убиства Дражен је имао шест година. Његова сестра Драгана је била ђак ОШ „Веселин Маслеша“, а у тренутку убиства имала је десет година. Најмлађа жртва је била двогодишња Данка Тановић која је, како је већ наведено, пронађена тек у априлу 1993. године. Према изнијетим свједочанствима Данку Тановић су са собом носиле Олга и Стојка Вишњић. Њих двије су биле убијене, а Данка рањена у предјелу главе. Тако рањена је, недуго потом, преминула.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Изјава Данице Стевановић, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-__/93. од 13. 1. 1993. године.
[2] Исто.
[3] Записник о саслушању свједока Васике Мићевића, Основни суд Србиње, од 12. 5. 1995. године.
[4] Васика Мићевић је тетак аутора Велимира Ђуровића.
[5] Владимир Ђуровић, Лаж, мржња, злочин – то је Босна, Савез логораша РС, Регионално удружење горњедринског подручја и Центар за истраживање злочина над српским народом, Чигоја штампа, Београд, 2008, стр. 44.
[6] Исто, стр. 43.
[7] Исто.
[8] Владимир Ђуровић, Лаж, мржња, злочин – то је Босна, Савез логораша РС, Регионално удружење горњедринског подручја и Центар за истраживање злочина над српским народом, Чигоја штампа, Београд, 2008, стр. 59.
[9] Мисли се на Гојку и Драгу Стојановића.
[10] Изјава Душанке Вишњић-Лаловић дата службеницима Центра 1.8.2022. године.
[11] Исто.
[12] Записник о саслушању свједока Драге Стојановића, Основни суд у Србињу, од 12.05.1995. године.
[13] Ђуровић, Владимир, Лаж, мржња, злочин – то је Босна, Савез логораша РС, Регионално удружење горњедринског подручја и Центар за истраживање злочина над српским народом, Чигоја штампа, Београд, 2008., стр. 42-43
[14] Записник о саслушању свједока Млађена Кулића, Основни суд Србиње, од 12. 5. 1995. године.
[15] Записник о саслушању свједока Ибре Меховића, Окружни суд Требиње, бр. 13/01 од 3. 9. 2001. године.
[16] Записник о обавјештењима која је дао Шабан Куртовић, ЦСБ Требиње – сектор СНБ од 13. 6. 1993. године.
[17] Изјава Душанке Вишњић-Лаловић дата службеницима Центра 1.8.2022. године.
