Почетком ратних дејстава на подручју општине Босански Брод може се сматрати 3. март 1992. године када су јединице ЗНГ и 108. бригаде Хрватске војске из Славонског Брода форсирањем ријеке Саве у рејону мјеста Сијековац, али и користећи скелски прелаз у Кораћу прешле на територију општине Босански Брод, тако да је наведеног дана од стране поменутих војних формација, као и војних и паравојних формација на подручју општине Босански Брод остварен план преузимања контроле и власти на цјелокупном подручју општине Босански Брод.[1]
Непосредно прије самог напада на Сијековац, 26. марта 1992. године, према свједочењу тадашњег мјештанина овог села Бранислава Зечевића, тројица Срба су отишла до кризног штаба у селу како би преговарали са муслиманима и Хрватима. Наиме, као представници Срба из села на преговоре су отишли Милан Бачић, Никола Кушљић и Милан Зечевић. Они су на преговоре отишли на препоруку комшија Иве Букете и Стипе Челебије, а када су дошли на преговоре од стране Хрвата и муслимана им је речено да предају оружје. Међутим, према наводима Бранислава Зечевића мјештани Сијековца нису посједовали оружје.[2]
У ужем и ширем рејону насељеног мјеста Сијековац 26. марта 1992. године у планираној изведеној акцији јединице Хрватске војске, добровољци из Хрватске и припадници других јединица употребом ватреног оружја убили су девет цивила и немоћних лица српске националности из породица Зечевић, Милошевић, Радановић и Трифуновић. Жртве су ликвидиране ватреним оружјем док су лежала лицем окренута према земљи, а све жртве су били цивили који нису пружали било какав вербални или физички отпор. Након убистава, село је опљачкано и запаљено је око 50 српских кућа, док је преостало српско становништво противправно затворено у просторију основне школе у Сијековцу гдје је било изложено психичком малтретирању и пријетњама. У вријеме и након догађаја у Сијековцу војне и паравојне формације вршиле су етничко чишћење и у другим српским мјестима, при чему су цивили српске националности убијани, а жене и дјевојке су биле изложене сексуалном злостављању.[3]
Војна акција против цивилног становништва изведена је око 16 часова, а извеле су је јединице Хрватске војске, ЗНГ-а и паравојне формације ХОС-а. Из подрума кућа у власништву породица Зечевић и Бачић које су се налазиле у тзв. „тракторској улици“ изведени су цивили, међу којима је било и старијих и немоћних особа, жена и дјеце. Припадници интервентног вода из Сијековца, међу којима је био Земир Ковачевић, убиле су девет цивила. Жртве су прије убијања биле присиљене да легну на земљу лицем окренутим према земљи, а након тога су убијене. Убијени су Јово Зечевић, Милан Зечевић, Васо Зечевић, Петар Зечевић, Мирко Радановић, Лука Милошевић, Драган Милошевић, Жељко Милошевић и Срето Тривић.[4]
Битно је навести да је Суд БиХ у пресуди Земиру Ковачевићу утврдио да упркос томе што су „према изведеним доказима, становници српске националности позивани на предају наоружања, не постоје докази који говоре да је било ко од горе наведених жртава био наоружан, имао униформу, нити да је пружао оружани отпор.“[5]
С друге стране, поједини становници Сијековца су пружали отпор Хрватима и муслиманима приликом напада. Тако је Марица Радановић изјавила да „њен син Милан није хтио предати пушку и да је заједно са комшијама Ранком и Ристом Бачићем пружао отпор муслиманима и Хрватима, док се она са супругом и сином Мирком налазила у подруму Зечевића, што ни у ком случају не може бити оправдање злочинима почињеним према цивилима на другој страни, нити је тиме доведен у питање цивилни статус жртава оружаног напада 26. марта 1992. године.“[6]
У пресуди Суда БиХ против Земира Ковачевић у самом опису догађаја наведено је да је „Земир Ковачевић, заједно са другим њему познатим припадницима хрватских војних формација од којих је једна идентификована као ХОС, 26. марта 1992. године у Сијековцу, Улица ‘тракторска’, учествовао у оружаном нападу на српско становништво насеља Сијековац. Догађај се одиграо тако да су ове војне формације дошле у насеље Сијековац те наредили цивилима Радановић Марици, Васић Недељки, Милошевић Младенки, Зечевић Миљи, свједоку „Y“, Зечевић Љубици, Зечевић Јелици, Радановић Виду, Зечевић Јовану, Зечевић Милану, Зечевић Васи, Зечевић Петру, Милошевић Луки, Милошевић Жељку као и дјеци: Опачић Маринку, Милошевић Драгану, Милошевић Саши и свједоку „М“, да изађу из кућа, а потом да легну на земљу у блато лицем према земљи, поједине ударајући ногама и кундацима пушака по разним дијеловима тијела, пријетећи им да ће их побити, женама да ће их и силовати, вријеђајући их и псујући им, на који начин су претрпјели снажне тјелесне и душевне патње, а затим, пуцањем из ватреног оружја, неидентификовани припадници оружаних група које су учествовале у нападу, лишили живота Зечевић Милана, Зечевић Васу, Милошевић Луку, Милошевић Жељка и Милошевић млдб. Драгана, а Ковачевић Земир, сам из ватреног оружја пуцао у леђа Зечевић Петра којег је мајка Миља водила за руку те га тако лишио живота, а након тога лишио живота и Зечевић Јована, којег је водила супруга Миља испод руке, с обзиром да се исти због болести тешко кретао, тако што га је прво ударио ногом у стражњицу, усљед чега је овај пао на тло, а потом му испалио један хитац из непосредне близине из ватреног оружја у предјелу главе, док је у истом дворишту од стране неидентификованих припадника ових оружаних група живота лишен и Радановић Мирко, а недуго затим и Тривић Срето, чије мртво тијело је поред степеница његове куће сутрадан видио комшија, док су истог дана приликом напада, попаљене куће и помоћни објекати власништво породица Радановић, Милошевић, Зечевић, Бачић, Седлић при чему је настала штета у већим размјерама, те је слободе лишено око тридесет цивила већином жена и дјеце, који су затворени, након што су спроведени у кућу Нике Томаса, а потом у Дом културе у Сијековцу, при чему су их застрашивали пријетећи да ће их побити, те су ови цивили у наведеним објектима били затворени пар дана, а за ово вријеме су физички и психички злостављани у чему је учествовао и Ковачевић Земир, на начин да је у кући Нике Томаса уперио пиштољ у предјелу бубрега свједоку „М“, а потом у Дому културе пратио га до WС-а, а свједоку Трифуновић Здравку приликом изласка из куће и одвођења до куће Нике Томаса, држао цијев пушке на потиљку, на који начин им је свима нанесена психичка бол и патње, док је друга група цивила жена и дјеце, спроведена и затворена у кућу породице Дугалић, па након што су цивили из тих објеката пуштени, преживјели становници су на различите начине напустили Сијековац.“[7]
О овим догађајима свједоци напада на Сијековац су дали изјаве МУП-у РС. Тако је, већ помињана, Марица Радановић, између осталог, изјавила сљедеће:
„Изашли смо из подрума са рукама склопљеним изнад главе. Љубицу Зечевић, која је непокретна, не знам ко је изнио. Неко је наредио да легнемо у блато у двориште, а мој муж Вид, пошто је шлогиран, није могао одмах лећи те га је један ударио кундаком пушке у главу и плећку, од чега је Вида облила крв и пао је на земљу. Мирко (син) је стајао, а тројица су га кундацима ударали испод ребара и по свим дијеловима тијела… Онда је јаучући тражио од њих да му не убију маму и тату, након чега су га извели на улицу гдје су га оборили ударцима. Видјела сам да лежи и да са њега силази један у маскирној униформи који је вратио нож у чизму и видјела сам локву крви око Мирка.. Одмах послије тога један од њих је испалио рафал у Миркову главу…
Кад сам устала, видјела сам да Милан Зечевић покрај дрва у дворишту потрбушке лежи, затим Васу који је такође лежао потрбушке поред пумпе, а Јову на изласку из подрума. Драган Милошевић и Лука су лежали поред капије. Могу навести док сам лежала у дворишту да је крај мене лежао Петар Зечевић којем је глава била поред моје и видјела сам да га ударају чизмама по глави тијелу. Чула сам да је Петар мајци рекао: ‘Убише ме’, а да му је мајка рекла: ‘Лези, Петре’. Приликом изласка из дворишта на улицу видјела сам да је Милка помиловала Васу и да је рекла: ‘Мој Васо, уби те најбољи колега’… Са улице одвели су нас кући Нике Томаса, а одатле смо касније пребачени у кризни штаб у дом у Сијековцу… Све српске куће у Сијековцу опљачкане су и попаљене.“[8]
Миља Зечевић у изјави наводи: „Одмах по нападу у подрум су ушла три до четири униформисана човјека која су извршила преметачину у подруму те су нам наредили да трком изађемо из подрума са рукама подигнутим у вис. Приликом изласка видјела сам да ударају мог унука Горана док је стајао са рукама подигнутим у вис. Ударали су га кундацима пушака и чизмама по свим дијеловима тијела. Водила сам свог мужа Јову, тад нам је пришао Земир Ковачевић и Јову шутнуо чизмом усљед чега је он пао. Земир му је наредио да одмах устане и Јово му је рекао да не може устати јер је болестан, након чега је Земир потегао пиштољ и испалио метак у главу Јове. Продужила сам даље покрај свог сина Васе који је лежао у дворишту. Помиловала сам га по коси мислећи да је жив, али сам касније сазнала да је и он тад био мртав.“[9]
Након стравичног злочина Сијековац су посјетили тадашњи чланови Предсједништва БиХ Биљана Плавшић, Фикрет Абдић и Фрањо Борас, а телевизијски снимци приказани су на Телевизији Сарајево и „Јутелу“.
И наредних дана, за вријеме окупације Сијековца од стране хрватских војних и паравојних јединица, настављено је са убијањем српских цивила, злостављањем и одвођењима у логоре, а српска имовина је систематски и плански пљачкана и уништавана. Након што је првог дана напада убијено девет лица, до ослобађања Сијековца од стране Војске Републике Српске у октобру 1992. године убијено је још најмање 11 мјештана Сијековца. Такође, уништена је и Црква Свете Огњене Марије у овом селу.
У пресуди против Земира Ковачевића такође су дјеломично описани и злочини који су чињени након самог напада. Тако се наводи да је осуђени Ковачевић „тачно неутврђеног дана крајем априла мјесеца 1992. године у Сијековцу, као припадник интервентног вода 101. бригаде ХВО-а, скупа са још три, њему позната, припадника интервентног вода 101. бригаде ХВО-а, учествовао у претресима и пљачки више српских кућа на подручју МЗ Сијековац међу којима је и кућа Барњак Теодора од кога су одузели накит (златна наруквица, ланчић и наушнице) и путничко моторно возило марке ‘Renault 18’ његовог сина, те тачно неутврђеног дана крајем априла 1992. године заједно са неидентификованим припадницима ове јединице претресли кућу Пиваш Косте и Аривуковић Петра у Доњим Мочилима, те од Аривуковић Петра одузели одјећу, обућу, посуђе и вриједније ствари, на који начин су опљачкали имовину Аривуковић Петра и Барњак Теодора и присвојили знатну материјалну корист.“[10]
Више о злочину у Сијековцу можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Извјештај о почињеном кривичном дјелу ЦЈБ Добој, број: 09-02/1-230-247/14 од 31. 3. 2014. године.
[2] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Земира Ковачевића, број: С1 1 К 009588 12 Кри од 21. 5. 2014. године.
[3] Извјештај о почињеном кривичном дјелу ЦЈБ Добој, број: 09-02/1-230-247/14 од 31. 3. 2014. године.
[4] Исто.
[5] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Земира Ковачевића, број: С1 1 К 009588 12 Кри од 21. 5. 2014. године.
[6] Исто.
[7] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Земира Ковачевића, број: С1 1 К 009588 12 Кри од 21. 5. 2014. године.
[8] Изјава Марице Радановић, ЦЈБ Добој, број: 02-298-051/93 од 4. 3. 1993. године
[9] Изјава Миље Зечевић, ЦЈБ Добој, број: 298-011/93 од 3. 3. 1993. године.
[10] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Земира Ковачевића, број: С1 1 К 009588 12 Кри од 21. 5. 2014. године.
