Живот Срба у Горажду у јеку ратних дејстава није био нимало лак и једноставан. Тако, рецимо, један од учесника у колони која је нападнута у Кукавицама, Горан Васиљевић, описује ,,како је у августу 1992. године у Горажду ситуација била јако лоша, на све стране биле су барикаде, становништво се није могло слободно кретати, ићи на посао“.
Љубо Мутлак објашњава које су то све околности довеле до одлуке да се српско цивилно становништво исели према Рогатици. Блокада која је довела до окружења села Владићи и Јелах утицала је на то да дође до нестанка основних животних намирница и положај за Србе у тим селима био је јако тежак. Од команде су тражили да се извуку цивили из тих села, што је и учињено 27. августа, али тек пошто је пробијен обруч око тих села.
Готово идентично свједочио је и Горан Мутлак, припадник Горажданске бригаде Војске Републике Српске, који је рекао да је увече, 26. августа 1992. године, након пробијања обруча, донесена одлука да се због недостатка хране извуче цивилно становништво, а да војска остане.
Покушаја извлачења цивила било је већ 26. августа. Тада је Даринка Петковић, заједно са својим супругом Драгом, у њиховом путничком возилу, кренула из мјеста Беровине према Рогатици. Поред њиховог тада је кренуло и једно санитетско возило, у којем су били рањеници, као и још једно путничко. У Кукавицама је отворена ватра на поменута возило и том приликом су разбијена стакла и избушене гуме на возилима. Тада су рањени Даринка и Драго Петковић као и Бранко Радовић који је био погођен након што су усљед паљбе пробушене гуме на санитету. Ипак, они су успјели да са Драгиним аутом прођу ту дионицу и наставе пут према Рогатици.
Дакле, колона српских цивила формирала се на Јабучком седлу, након што је дан раније Војска Републике Српске успјела разбити обруч око села Владићи и Јелах, одакле су кренули према Рогатици. Сама колона није имала никакву пратњу, већ је била искључиво састављена од цивилног становништва. Горан Хелета, који је био борац Војске Републике Српске, добио је задатак да од раног јутра формира колону српских цивила, а он сматра да је постојала нека одлука о измјештању становништва на сигурније подручје, али да је она донесена од представника СДС-а, а не од војске.
Колона се формирала у пријеподневним часовима, 27. августа 1992. године, на Јабучком седлу. Вељко Ласица, један од свједока, истиче да се народ тада почео окупљати и да се затим кренуло путем ка Гњилу и даље према Месићима.
Возач аутобуса, Ранко Иконић, наводи да је у почетку аутобус био на челу колоне, међутим како се колона кретала усљед гранатирања и престизања од стране путничких возила, аутобус се нашао негдје на средини колоне. Још једна од учесница тог конвоја, Славица Лукић, тврди да су за пут добили „Ладу“ беж боје, а да им је један војник Војске Републике Српске рекао да иду на слободну територију. Према њеним наводима, владала је ужасна пометња и колона се веома споро кретала да би се сви они који су жељели могли прикључили истој.
Дакле, колона се кретала правцем Јабучко седло – Гњиле – Месићи. Међутим, по доласку у Месиће колона се раздвојила у два правца, односно један дио колоне је отишао преко Варошишта према Рогатици, куда је и наређено да се иде, док је други дио колоне отишао преко Кукавица према Рогатици. На тај дио колоне који је отишао у правцу Кукавица је извршен напад у коме су убијена 22 српска цивила.
Ранко Иконић је у изјави потврдио да је добио наређење да вози кроз Месиће за Рогатицу, односно да иде преко Варошишта. Међутим, с обзиром на то да он никад раније није ишао тим путем, а имао је сазнања да се ради о старом путу којим аутобус не може проћи, одлучио је да иде преко Саставака, а затим лијево поред Кукавица за Рогатицу. За њим је кренуо и остатак колоне.
С друге стране, како су се организовали припадници Кукавичке чете 6. батаљона тзв. Армије РБиХ за напад на колону објаснио је заштићени свједок СТ-2 који је „лично са још неким припадницима са Покривеника дошао у Брчигово, гдје је сазнао да је био неки договор да се иде у Кукавице, те да је по његовом схватању требало заштити цивилно становништво из Кукавица. Каже да је у Кукавице кренуло више људи, по његовом сјећању око 20 њих, претежно припадници Кукавичког вода.
Ујутру рано кренули су према Кукавицама, идући претежно тунелима и ријеком Прачом. Током цијелог пута се извиђало па кретало даље, с обзиром на то да је све то близу Варошишта гдје је било пуно непријатељске војске и артиљерије. Када су дошли у Кукавице он се маскирао и смјестио како наводи на једно мјесто у близини магистралног пута у близини куће Фејзића и чекао. Видио је да су и други борци заузели положаје и чекали, Мухамеда Шишића је видио у близини центра села. Свједок наводи да је Мухамед рекао да ће сад наићи „четници“ и да буду припремљени.“
Напад на колону десио се у поподневним часовима на дионици пута у мјесту Кукавице. Међутим, пуцање на колону почело је нешто раније, још у Месићима, али се главнина напада десила управо у Кукавицама, гдје су припадници тзв. Армије РБиХ из засједе напали колону српских цивила из пјешадијског наоружања уз употребу тромблона и бомби.
Након што је отворена ватра по аутобусу међу путницима је завладала паника, а Јела Пљеваљчић наводи да су усљед дејства ватреног оружја на аутобусу пуцала стакла и гуме. Она такође наводи да је један од путника, Горан Чворо, храбрио возача Ранка ријечима „вози, Бели, немој да станеш, ако станеш, готови смо“. Јелин син је плакао и говорио јој „мама, убиће ме стакло“ након чега га је она прекрила џемперима. Ранко Иконић је, иако рањен, успио да управља аутобусом и изађе из засједе у Кукавицама, а након изласка из Кукавица, како је већ и наведено, он се усљед рањавања и губитка крви онесвјестио.
Најмлађа жртва злочина у Кукавицама био је Далибор Матовић са свега 11 година, а најстарија Васо Самарџија, који је преминуо усљед тешког рањавања у Кукавицама, који је имао 83 године.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица приликом напада на колону српских цивила у Кукавицама 27. августа 1992. године смртно су страдала 22 српска цивила.
У нападу из засједе на колону српских цивила који су се кретали из Горажда према Рогатици у мјесту Кукавице учествовала је Кукавичка чета која је припадала 6. батаљону 31. дринске бригаде тзв. Армије БиХ. Кукавичка чета је била у својству диверзантске јединице (или маневарске како су је неки називали). Према исказу заштићеног свједока СТ-2 у Кукавице је кобног дана кренуло око 20 припадника Кукавичке чете 6. батаљона. На челу Кукавичке диверзантске чете се налазио Мухамед Шишић, а уз њега су били, између осталог, Емир Драковац, Азиз Шуша и Тарик Шишић са још неколицином људи. Управо они су извршили покољ српских цивила нападом из засједе.
У извјештајима о почињеним кривичним дјелима ратног злочина МУП-а Републике Српске из 2006. године и допуњеним извјештајем из 2012. године наведено је да се осам лица сумњичи да су у августу 1992. године починили ратни злочин над српским цивилима у насељу Кукавице код Рогатице.
Седам од њих осам је ухапшено 27. децембра 2013. године по налогу Тужилаштва БиХ и то Азиз Шуша, Мухамед Шишић, Изет Хаџић, Тарик Шишић, Азиз Агановић, Емир Драковаци Захид Алић. Већ у јануару 2014. године преминуо је осумњичени Азиз Агановић.
У јуну 2014. године Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу само против четири лица и то против Мухамеда Шишића, као командира Диверзантског вода тзв. Кукавичке чете, војне јединице која је у то вријеме дјеловала у оквиру 31. Дринске бригаде тзв. Армије БиХ, те против Емира Драковца, Азиза Шуше и Тарика Шишића, као припадника Диверзантског вода. Истом оптужницом Емир Драковац се теретио и за убиство српског цивила на подручју Рогатице у новембру 1992. године, те за мучење заробљеног припадника ВРС на подручју Фоче у децембру 1992. године.
Првостепеном пресудом Суд БиХ је осудио Емира Драковца, али за злочин почињен у селу Вратсалићи, новембра 1992. године. Емир Драковац је за те злочине осуђен на 14 година затвора.
Истом пресудом суд је ослободио кривице сва четири оптужена за злочин над цивилима у Кукавицама под оправдањем да су оптужени били у заблуди мислећи да је у питању колона Војске Републике Српске, а не цивилна.
Након жалбе тужилаштва Апелационо вијеће Суда БиХ је укинуло првостепену пресуду и наложило ново суђење пред Апелационим вијећем. Пресудом у поновљеном поступку четворица оптужених су оглашена кривима за ратни злочин против цивилног становништва и изречена им је укупна казна у трајању од 29 година, односно Мухамеду Шишићу осам година, Азизу Шуши и Тарику Шишићу пет година, те Емиру Драковцу 11 година (уз напомену да је овом оптуженом уз раније изречену казну за друге злочине изречена јединствена казна у трајању од 15 година која је овом пресудом постала правоснажна).
У пресуди се, између осталог, наводи да је доказано да, иако колона није била обиљежена нити најављена, у поподневним часовима са јако мале удаљености нападачи су могли разазнати да се не ради о војној колони.
Оваква пресуда је изазвала бурне реакције у јавности Републике Српске због срамотно мале казне, а и само тужилаштво је уложило жалбу на пресуду тражећи да се увећају казне за почиониоце.
Трећестепено вијеће Суда БиХ уважило је жалбу тужилаштва те је другостепену пресуду преиначило у дијелу који се односи на кривичноправну санкцију те су оптуженима изречене сљедеће правоснажне казне: Мухамеду Шишићу десет година, Азизу Шуши и Тарику Шишићу по осам година (уз раније утврђену правоснажну казну Емиру Драковцу за овај злочин у трајању од 11 година).
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
