12 беба умрло је у Бањалуци 1992. године, због недостатка кисеоника. Само две су преживеле, Слађана, која је умрла у својој 13. години и Марко, који има церебралну парализу, квадриплегију, тоталну одузетост свих екстремитета и оштећења на мозгу због којих једино чује и види.

Сваки рат је од првог до последњег трена страшан, но у сваком рату постоји увек оно време, онај један догађај који носи више горчине, жала и кривице но сви други. За грађане Бањалуке, многи ће рећи, то су били мај и јун 1992. године, када су, одсечени од света, пружали надљудске напоре да спасу бебе у свом локалном породилишту. Новорођенчад је умирала услед недостатка медицинског кисеоника, а њихова борба за сваки удах била је водиља војницима Републике Српске да како знају и умеју пробију „коридор живота“, и усред забране летења, утру пут којим ће кисеоник моћи стићи до Бањалуке.

Неке бебе су спасене… но њих 12, рођених усред ратних дејстава, није издржало… Имена су многа добила постхумно.

-Болове сам осјетила овде у кући, а није било никаквог превоза… Пјешачила сам четри километра. То је јако тешко било… Пут до болнице је трај’о сигурно четри до пет сати, пошто је све било затворено, па нису дали проћи на пунктовима. Заустављали смо и ауте, па пређемо дио пута, па опет пресједнемо, па пјешке… – Душанка Ђукелић, мајка Ненада.

-Када смо стигли на Паприковац, на Пријемном одјелу су преузели дијете. Имала сам осејћај да сам негдје горе и да све то гледам однекуд одозго. Као да се све то не дешава мени… Најболније ми је било, то је вјероватно био тај грч, тај, тај, тај… па и бебе осјећају страх и све… Тај посљедњи наш растанак био је… једва сам жива остала. Буквално, грчевито се ухватио за мој прст тако јако да сам морала истргнути руку да би га могли однијети – Жељка Тубић, мајка Бојана.

У Кључу, у болници, одлучили су да ме пошаљу у Бањалуку. Кажу: „Не смијемо те ми порађати, носиш двојке“. У болничком ауту са једном медицинском сестром и опремом за евентуални порођај током путовања кренули смо за Бањалуку, иако сам напоне имала на сваких пет минута… Ја сам имала ужасне болове, и сад и још увијек осјећам. Била сам препуштана самој себи, својим боловима и мислима. Сестра ме није хтјела ни погледати. Говорила сам јој да морам да се породим, не могу више издржати. Не погледавши ме говорила је да не смијем, опасно је, да напоне морам предисати. Када смо наилазили поред пунктова, говорила ми је да ми се глас не смије чути, убиће нас. Била сам наивна и повјеровала сам јој. То себи никад нећу опростити… Беба је требало раније да се роди. Она се у стомаку одвојила од мене, али није изашла напоље да би сама природним путем продисала. Пуно се згушила унутра… – Сафета Медић, мајка Емине.

-У болницу сам дошла 29. маја и тог дана је направљен царски рез… Моја кћер је рођена. По рођењу је имала скоро два килограма и да је било, као што није, кисеоника… данас би то била девојка, жена… Не осуђујем никога, не мрзим никога, али да свет није хтео да помогне деци… а данас се боре за права паса. То ме много боли и желела бих да нетко одговара за то, јер то није природна катастрофа. То је намерно урађено. То је масовно убиство деце да се покаже тко је сила и тко одређује… А ми обични, мали људи, мајке нисмо биле вредне ничега, ни ми, ни наша деца – Нађа Пушкар, мајка Раисе.

-Кад су дошле код мене кући, кажу ми: „Дијете је умрло“. Свијет се срушио. Толико туге и боли не бих пожељела никоме – Драгица Комљеновић, мајка Душане.

-Беба је живјела три дана и нажалост трећи дан је преминула. У том таквом стању нисам размишљала о имену бебе – Фата Дедић, мајка превремено рођене девојчице.

-Било је то ратно доба. Беба је живила док је било кисеоника, кад је кисеоника нестало, беба је умрла. Не дај Боже ником. И тако се завршило. Живио је 21 дан. Била је несташица кисеоника, знам да сечекало да авион донесе кисеоник. Поред мог Владимира умрло је још 11 беба. Боже помози – Грозда Рауш, мајка Владимира.

-…Када су ми моји јавили да је беба умрла, тад је настала галама: „Зашто сте јој рекли? Сад ће побунити остале труднице“. Нисам имала намјеру никога побуити, али мене је моја бол бољела. Жао ми је што ми доктори нису рекли. Жао ми је и ако сам се претходни дан насмијала док је моје дијете било мртво, јер то нисам знала – Драгослава Јаћимовић, мајка Данијела.

–Мене је ноћима будио плач бебе, ја се пробудим и нема. То су ствари које… то је било толико искушење. Ход по оштрици мача, да ли остати нормална или излудјети. Из дана у дан млијеко не престаје да тече, а из ноћу и ноћ будиш се са бебећим плачем јер те уствари буди инстинкт да нахраниш своје дијете. Мјесец и више није хтјело да се прекине млијеко – Жељка Тубић.

–И данас га замишљам, и кад сам га родила, већ ми је она слика, црн је био са зеленим очима, замишљам га онако, средње висине, спортски грађен, да је упис’о факултет, да је образован, тако… – Живка Кнежевић, мајка Николе.

-То што послије чујем, да је био недостатак кисоника, не вјерујем. Мислим да је само ратно-политички изговор за неке њихове циљеве. Било српске, хрватске или муслиманске. Сви они користе ту трагедију, пребацујући кривицу на оног другог. Моје дијете је морало нестати због нечије болесне идеје – Сафета Медић.

-Често се чујем са другим мајкама. А све што се тиче наших беба, све радимо договором. Кад дође поп, мене питају: „Смета ли ти, Маида?“ Мени то уопште не смета. И ја кад бих довела свог хоџу из села мени то нико не би забранио, нити би ми забранио да ја то својим обичајима. Кад дођем, ја поручим по својим обичајима, али држим и свијећу – Маида Ћуран, мајка Маида.

-То се избрисати не може никад. Тјешим се мало уз ову дјецу, али увијек помислим на оно дијете и знам да је било најстарије. Да би школу, рецимо, завршило, да сам могла очекивати и да ми дође и да ми помогне. Имала бих раније и унуче. То се не може заборавити… Једно вријеме сам нон-топ на гробљу, или сам за мужа, или сам за дијете. И шта радиш – идеш од гроба до гроба… Тешко је то. Неки кажу: „Шта ћеш, мора се даље“. Јесте, мора се даље, али ја не знам да ли је иједна од нас мајки толико јака. Ране се не могу зацијелити – Милена Сандић, мајка Радијане.

Никола Борковић

Операција Коридор и борба која се водила и у и изван Бањалуке, на свим фронтовима, да се помогне овој деци описана је у недавно објављеној књизи „Шта су скривиле?“, аутора Николе Борковића, професора историје и сарадника Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица. Наслов студије алудира на песму која се у Борковићевој родној Бањалуци спевана о овом догађају, док посебно место у књизи заузимају исповести мајки, чије смо фрагменте издвојили у овом тексту. Што се самог истраживања тиче, Борковић каже да је каткад била и борба против уврежених, а недоказаних мишљења.

-На самом почетку истраживања сусрео сам се са читавим низом контроверзи, попут те да је сама трагедија плод српске пропаганде. Не чуди, јер је за Хашки трибунал то била само добро позната гласина, не догађај који се заиста десио. Причало се да је реч о уобичајеној смртности беба која је искоришћена и усмерена против других народа, или да су бебе свесно жртвоване, како би се извела Операција Коридор – рекао је Борковић током београдске промоције своје књиге.

Као аргумент за последњу тезу говорило се да је хуманитарна организација Царитас обезбедила довољну количину кисеоника, али је тај кисеоник одузела полиција. Баш због ове тезе банајлучке бебе нису ушле у списак жртава коју је сачинио информационо-документациони центар у Сарајеву.

-Обесрабрујућа је за мене била теза која се и данас често помиње у медијима – да су бебе страдале због одлуке Савета безбедности о забрани лета изнад БиХ. На њој се базирао често потезани аргумент – да је сама трагедија ништа више од обичне српске пропаганде. Постављано је сасвим просто питање: како је ратно ваздухопловство могло да делује у борби, а за авионе са потребним кисеоником лет је био забрањен? Ово је са собом повлачило и питање части и одговорности пилота Војске Републике Српске да нису ништа преузели по том питању, па ни личном иницијативом – каже Борковић, истичући да је тако и самим пилотима нанета неправда, јер о томе шта су чинили дуго нису смели да говоре због саме Србије и забрана које су јој наметнуте.

Борковић у студији подсећа да ова теза не може да стоји, јер је одлука о забрани летења донесена тек у октобру 1992. године, тј. скоро 4 месеца након трагедије. Разлог забране лета је Резолуција Савета безбедности УН бр. 5757 од 30. маја 1992. године, када су уведене санкције СРЈ.

Тражити одговорност за смрт беба у забрани летења значи занемарити бројне чињенице, истакао је он.

-Комитету за санкције упућен је захтев да одобри хуманитарни лет авиона за Бањалуку 12. јуна 1992. године. Процедура за тако нешто иначе је трајала три до седам дана. Комитет је дозволу дао тек након 12 дана, као да се није радило о животу и смрти. Но након тога, исту дозволу је требало да дају владе у Загребу и Сарајеву. Иако им је захтев за одобрење овог лета уредно послан, позитиван одговор никада није стигао. Иначе, од 12 умрлих беба, нису све биле српске националности – нагласио је Борковић.

Свет о томе није смео да зна

-Сва ова питања креирала су у јавности непрецизну слику догађаја. Због свега овога било је потребно описати општи историјски контекст, околности које су довеле до изолације, показати све аспекте хуманитарне кризе која је у то време погађала становништво и здравствене установе, посебно у Бањалуку и њен КБЦ – рекао је он.

У овој књизи, нагласио је, налазе се сви доступни подаци страдалих беба, имена које су мајке желеле да им дају или су им дале постхумно.

Описана је надљудска борба лекара и медицинског особља да се сачувају животи деце, хвале вредна хуманост грађана, предузећа и хуманитарних организација града Бањалуке који су достављали кисеоник; залагање новинара да ова вест изађе ван оквира тадашње Крајине и буде доступна међународној јавности; труд готово заборављене доброчинитељке Дивне Кундајице, представнице бањалучког Кола српских сестара која је уз помоћ напших људи, који су радили у Аустрији, успела да скупи новац за куповину два постројења за производњу кисеоника; апели које су УН упућивале јавне личности, између њих и патријарх Павле, Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Светлана Цеца Бојковић, Мира Алечковић, Мира Бањац и други…; херојски подвиг пилота који су у два дана, летећи преко непријатељске територије, допремали потребан кисеоник – навео је аутор.

Трагична дешавања у болници и страдање беба заиста јесу убрзали извођење Операције Коридор. Те бебе су биле, како се наводи, биле тај мотив више, због кога је „пробој коридора била она истинска битка за живот након које је српски народ у Крајини и западном делу Републике Српске Крајине, након више од месец дана изолације, продисао слободом“.

Описана је и криза на одељењу за хемодијализу интерне Клинике бањалучког центра где су због недостатка течности за хемодијализу преминула три пацијента, али и однос страних медија према догађајима у Републици Српској.

Тадашње Сарајево није силазило са насловница дневних магазина и новина. Читав свет је говорио за трагедију у Сарајеву. О Бањалуци се ћутало. Иако је Радио-телевизија Србије више пута покушавала да ту вест протури у свет, наилазила је на медијску блокаду. Примера ради, италијанска радио-телевизија РАИ 1 у то време приказује дешавања у Београду и ту скуп испред Унпрофора где народ протествује и тражи да се кисеоник допреми у Бањалуку. У прилогу се ниједног момента не спомиње смрт беба у Крајини. То је приказано само као неки протест. Ни зашто, ни како. Бебе нису смеле да продру у свет – рекао је Борковић.

Историчару је уједно и желео да пред читаоца изнесе и, како је рекао, једну исконску људску драму која се одвијала у историјском невремену.

-Да мајкама преминулих беба дамо да нам о себи кажу и нешто више од података о самој трагедији која их је задесила. У књизи је говорило 11 мајки, четири по први пут. Током рада на овој студији преминула је једна од мајки, Живка Кнежевић, али њено сведочење уступила је Сњежана Брезо, која је радила пре тога документарни филм на ову тему. Од 12. мајке Зилхе Мурице Делић на посредан начин добио сам поруку да јој је ова тема исувише болна и да не жели да разговара.

-Разоварао сам са преко 40 саговорника, до којих је 30 било релевантно за саму тему. Нема оног који није оплакао. Са мајкама које живе у иностранству ми је било најлакше, јер смо комуницирали путем мејла, те нисам имао директан сусрет са њиховим болом. И пилоти, и лекари, сви они који су помагали да се та трагедија умањи, и дан данас носе исти терет. Важно је нагласити да да није било Војске Републике Српске и њених пилота, да није било солидарности грађана града Бањалуке, свих националности, трагедија у КБЦ била би много већа – казао је он.

Новорођенчад као индиректне жртве рата и директне жртве санкција

О храбрости српских пилота и војника, посебно у вези са пробојем коридора и успостављањем територијалне целовитости Републике Српске, говори средишњи део ове књиге, указује професор др Горан Латиновић, рецезент.

-Смрт беба није изазвала пажњу медија, јер је већ тада на делу била медијска сатанизација Срба. Управо је та битка, кључна у Одбрамбено-отаџбинском рату, окончала даље страдање у западним српским областима, који су непун месец биле у потпуној блокади. Ова књига говори не само о дешавањима у КБЦ-у већ о свему што се у Бањалуци дешавало те године и о напору који је учинила војска Републике Српске да пробоје коридор и заустави ово страдање, чије су жртве биле и бебе у КБЦ-у – сматра Латиновић.

Он је казао да је ова књига „први истраживачки покушај осветљавања околности које су довеле до страдања беба у КБЦ у бања луци од 22 маја до 19. јуна 1992. године“.

Књигу је издао Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке. Сви који желе да је имају могу послати мејл аутору на n.borkovic@rcirz.vladars.rs и могу је добити у ПДФ формату.

Извор: Телеграф

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.