Доња Градина, највеће страстиште система Концентрационог логора Јасеновац. Мјесто на коме нема ријечи, мјесто стравичних злочина и мјесто погрома српског, јеврејског и ромског народа.
Често се каже да се у Доњој Градини тишина најгласније чује.
„Доња Градина, је град мртвих. Градина је највеће стратиште Концентрационог логора Јасеновац у ком се на 116 хектара налази 120 гробница. То су гробнице огромних димензија. Према процјенама, само је у Доњој Градини убијено на најстравичнији начин око 366.000 невиних Србија, Јевреја и Рома. Та тишина, даје најгласнију поруку. То је нешто, што треба да обилазимо и на тај начин дајемо поштовање свим нашим прецима. Самим тим, у мисији смо ширења истине о страдању у Јасеновцу“, каже Тања Тулековић, виши кустос-археолог.
Под изговором да се започињу радови на исушивању Лоњског поља, Усташе из НДХ оснивају логор покрај мјеста Јасеновац, тачније систем логора који се простиру на око 240 квадратних километара дуж обала Уне и Саве. Заповједник је био Вјекослав Лубурић Макс.
Прва група логораша стиже крајем августа 1941. године.
„Ми процјењујемо да је убијено 700.000 жртава. Те процјене броја убијених су од 1945. године. Тај број се и данас налази у Спомен-подручју Доња Градина. Прича о Јасеновцу и првенствено о српском страдању, је дјеломично била потиснута због политике, братства и јединство. Пазило се на комеморацијама како не би дошло до националног дизбаланса. Углавном се говорило о жртвама фашистичког терора, односно усташким жртава, иако се добро знало ко су жртве, а ко починиоци“, прича Мирко Димић, кустос-историчар.
У цијелом том систему, Доња Градина је била мјесто најмасовнијих и најсвирепијих погубљења.
„Прича за Градину почиње у јануару 1942. године када усташке јединице из Јасеновца, прелазе у село Доњу Градину и пале комплет српска села, те етнички чисте од српког живља. Села Доња Градина, Драксенић и Међеђу. То ће у јануару, у цркви Светог апостола Марка у селу Драксенић кулминирати једним злочином, познатим као крвава литургија и управо од тог датума па све до краја рата 1945. године, Доња Градина ће постати главно јасеновачко стратиште. Сам долазак већине логораша, жртава у Доњу Градину, ишао је путем из Јасеновца, Скелом, до прихватног логора у Доњој Градини. Одатле би логораши били вођени на ликвидацију. Када дроном погледате овај дио, можете видјети један ред, како су тијела слагана, односно гдје су масовне гробнице“, додаје Димић.
У прољеће 1942. године започео је прогон Рома. Након што су их власти пописале, започео је њихов транспорт у логор. Готово ниједан Ром, који је ушао у Градину, није преживио.
У односу према српском становништву. власти НДХ је користило другачију методу. Током читаве 1942. године проводили су потпуно чишћење села. Становништво би депортовали у логор, куће би палили и пљачкали. У тим акцијама Усташа, нису поштеђени ни они Срби који су у току 1941. прекрштени у римокатоличанство.
Највећа голгота српског становништва десила се у љето 1942. године. Око 30.000 њемачких и усташко-домобранских војника покренуло је офанзиву на Козару гдје се налазило око 3.500 партизана.
Српско становништво поткозарских села спас је покушало наћи на планини, гдје се у њемачком обручу нашло преко 80.000 цивила. Скоро 70.000 их је депортовано у јасеновачке логоре. То је било једино мјесто у коме је постајао логор за дјецу.
Са подручја Козаре, у логор је одведено око 23.800 дјеце до 14 година старости.
Јевреји су у Јасеновцу дијелили судбину српских логораша. У НДХ је убијено око 80 одсто чланова пријератне јеврејске заједнице на територији која је обухватала Хрватску и БиХ.
