Чувајући од заборава све оно што се десило на Козари и Поткозарју, али и околини не само у Другом свјетском рату него и током српских устанака за слободу у 19. вијеку схватамо колико су “скупо” плаћени простор Републике Српске и слобода коју живимо.
Ако као друштво и институције не преузмемо одговорност за артикулисање значајних симбола и процеса из наше прошлости доћи ћемо у ситуацију да ће нам јавну свијест уређивати они који на то најмање имају право, али прије свега имају дискутабилне намјере.
Рекао је то у интервјуу “Гласу Српске” историчар Борис Радаковић поводом одржаног скупа на Козари на којем се говорило о геноциду над Србима у НДХ и то након четири и по деценије. Посљедњи такав скуп на Мраковици одржан је 1977. године.
– Генерације о козарској епопеји знају и знаће онолико колико им ми као друштво, институције и јавност понудимо, јер се историјска свијест обликује – навео је Радаковић.
Навео је да је након свега што се десило Козари поткозарски српски сељак стварајући нове вишечлане породице у току и након рата послао поруку да је живот највећа освета злочину.
ГЛАС: Након 45 година на Мраковици је одржан стручни скуп под именом “Геноцид над Србима у НДХ и устанак, Козара 1942-2022”. Зашто је за српски народ, али и Српску толико важно да Козару сачува од заборава?
РАДАКОВИЋ: Козара је симбол прошлости нашег народа на подручју Крајине, али и цјелокупног српског народа који говори о његовим устаничким и слободарским традицијама. Стручни скуп под називом “Геноцид над Србима у НДХ и устанак, Козара 1942-2022.” у организацији Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и НП “Козара” из Приједора јесте само дио настојања да се институционално одговори на посматрање Козаре у нашој науци, али и у јавној свијести 80 година касније. Уколико као друштво и институције не преузмемо одговорност за артикулисање значајних симбола и процеса из наше прошлости, односно њихово посматрање, долазимо до ситуације да ће нам интерпретације прошлости јавну свијест уређивати они који на то најмање имају право, али прије свега имају дискутабилне намјере. Примјери су то разних невладиних организација, штифтунга из окружења и углавном са Запада, гле ироније Њемачке и других земаља али и из нашег окружења који тиме желе искривити историјске чињенице и прогурати своје сопствене политичке и друге интересе. Зато се на скупу на Козари од стране стручњака из Српске није говорило само о козарској епопеји него и о другим догађајима и процесима, посебно о геноциду над Србима у НДХ, који су нас као друштво одредили и чије је спречавање понављања у коријену настанка Републике Српске.
ГЛАС: Да ли и овај немили догађај најбоље илуструје нашу прошлост која се састоји од страдања и патње?
РАДАКОВИЋ: Наша прошлост јесте састављена од страдања и патње али је наша прошлост била свједок борбе наших предака за слободу. Нисам неко ко мисли да је исправно наглашавати само жртве и страдања јер виктимизација друштва никако није позитиван процес. Најбоље је када друштво нађе баланс наглашавања заснованих на што објективнијем историјском контексту догађаја који се јесу састојали од тих немилих ствари и жртава, али је потребно нагласити и хероје борбе за слободу као и побједу живота и стваралаштва над деструкцијом и смрћу.
ГЛАС: Да ли и колико данашње генерације знају о козарској епопеји, али и о НДХ?
РАДАКОВИЋ: Генерације о козарској епопеји знају и знаће онолико колико им ми као друштво, институције и јавност понудимо, јер се историјска свијест обликује. Свједоци смо били да је у прошлости, за вријеме социјалистичког система Козара била култно мјесто “борбе и револуције” и да је стављано у одређени готово догматски контекст политичког посматрања. Наше није да доносимо догме него да процесе памћења усмјеравамо у складу са савременим научним достигнућима ослобођеним од идеологија, али и у складу са нашом традицијом и црквено-народним памћењем. Мјеста сјећања попут Козаре, Доње Градине или Пребиловаца уз појединачне приче жртава важни су чиниоци какву ћемо свијест о геноциду над Србима у НДХ оставити генерацијама које долазе иза нас.
ГЛАС: Битка на Козари трајала је од 10. јуна до 18. јула 1942. године. Како је све почело?
РАДАКОВИЋ: Почело је наравно окупацијом Краљевине Југославије и формирањем НДХ као и намјером да се униште Срби на њеној територији. Козара са Босанском Крајином представљала је срце српског етничког ткива у средиште те нове државе па је постала и један од центара устанка који је покренут након масовних злочина и спровођења геноцида. Након више мањих појединачних њемачко-хрватских акција на подручје планине Козаре против партизанских герилских одреда. У наређењу команданта њемачких снага за Југоисток од 20. маја 1942. године, стоји да се расформира борбена група “Бадер” која је дјеловала у источној Босни у операцији “Трио”, а да се формира нова борбена група “Западна Босна”. Нијемце и Хрвате на ову промјену плана и пребацивање снага на подручје Козаре, натјерале су партизанске акције у којима су ослобођени Приједор (16. мај 1942.) и Љубија (17. мај 1942), те пресијецање путне комуникације Загреб – Бањалука. На челу борбене групе “Западна Босна” постављен је генерал Фридрих Штал. Операција на Козару у неким документима носи кодни назив “Ксавер”. У офанзиви на Козару учествовало је око 19.000 хрватских војника и око 11.000 њемачких. На Козари се налазило око 3.500 партизана Другог крајишког одреда и око 80.000 цивила, углавном Срба. Офанзива је трајала од 10. јуна до 18. јула 1942. године. Заробљено је око 68.000 цивила углавном Срба. Дио је завршио у логорима, а дио код хрватских сеоских породица у Славонији као бесплатна радна снага. Партизани су у току саме офанзиве на Козари имали око 1.700 мртвих бораца, а убијено је и више хиљада цивила. Козара је током Другог свјетског рата, дала близу 10.000 војних партизанских жртава. Ипак, након офанзиве више стотина партизана је успјело да се скрије на Козари и настави борбу. На смотри партизана Козаре и преживјелог народа, која је одржана на Палежу 19. августа 1942. године, Скендер Куленовић је први пут рецитовао поему “Стојанка мајка Кнежопољка”, на одушевљење окупљених партизана и народа који су без даха и са сузама у очима слушали Скендерово рецитовање. Куленовић је провео читаву офанзиву на Козари и из прве руке гледао страдање народа Козаре, а кроз лик мајке Стојанке одао пошту свим мајкама које су изгубиле своју дјецу на Козари.
ГЛАС: Мало људи зна и о судбини која је задесила козарачку дјецу. Шта нам можете о томе рећи, али и логору Јастребарско, првом дјечијем логору на свијету?
РАДАКОВИЋ: Нажалост, логори НДХ посебно јасеновачки систем логора смрти трајно су утицали на судбину великог броја Срба, Козаре, Поткозарја и Крајине као и читавог српског народа. Послије козарачке офанзиве забиљежен је прилив односно спровођење у Јасеновац, али и друге логоре дјеце која су иако су била са родитељима одвајана од њих (један дио родитеља је слан на рад углавном у Њемачку) и онда су формирани логори за дјецу. Прије свега ту се мисли на логоре Горњу Ријеку, Јастребарско и логор Сисак. У њима су владали намјерно створени изузетно тешки физички и хигијенски услови, а вршен је и покушај преваспитавања српске дјеце у хрватском и усташком духу. Ови логори који су јединствени у савременој цивилизацији, као и три геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима остаће записани у историји уз друге сурове злочине као главна карактеристика НДХ. Наравно када говоримо о логорима за дјецу требамо свакако поменути херојски примјер Диане Будисављевић и њених сарадника који су много ризиковали и заложили сопствене животе да спасе бар један дио те српске дјеце.
ГЛАС: Поједини историчари су често истицали како су након рата многе школе у том крају годинама биле без првачића. Да ли је то тачно?
РАДАКОВИЋ: Депопулација односно смањење репродуктивног потенцијала колектива једна су од главних посљедица покушаја извршења геноцида над Србима. На скупу на Козари колеге из поткозарских мјеста су износиле веома сликовите примјере као су се Приједор, Градишка али можда и највише Дубица суочавали са таквим резултатима у послијератном периоду. Бројни су такви примјери, а један од њих јесте и потпуно ослањање домаћинстава на женски рад јер је мушка популација сурово уништена и потпуно преоријентисавање жена на послове које су се некада сматрали изричито мушким. С обзиром какве податке имамо о убијању дјеце у масовним злочинима на кућним праговима који су такође карактеристика НДХ као и поменуте логоре, али и процес брисања идентитета дјеце и њихово раздвајање од породица потпуно је јасно са колико се проблема сусретало и школство и друге области. Ипак, треба рећи да је поткозарски српски сељак стварајући нове вишечлане породице у току и након рата показао јаку животну енергију и вољу за самоодржањем и послао поруку да је живот највећа освета злочину. Наравно то није довољно за потпуни демографски опоравак јер се српски народ никада није опоравио од геноцида у периоду 1941-1945. на овим просторима.
ГЛАС: Козара је била само дио једног плана да се уништи све српско, како на подручју Крајине, тако и у тадашњој НДХ. Да ли постоје неки збирни подаци колико је Срба убијено током тих ратних година на подручју данашње Хрватске?
РАДАКОВИЋ: Не знам зашто издвајати само подручје данашње Хрватске, на подручју НДХ живјело је око 2000 000 Срба и сви они су били жртве или мета геноцида односно потпуног уништења. Један дио је дакле сурово ликвидиран, једна дио протјеран а одређени дио покатоличен и исламизиран. И док се данас међу историчарима, због недорађеног пописа жртава од стране прошлог система, воде расправе о броју страдалих, које се највише заснивају на разним процјенама страдања, могу рећи да смо ми из Меморијалног музеја на Мраковици дошли до преко 40.000 поименично пописаних цивилних жртава само за подручје Козаре. Од тога броја преко 12.000 су дјеца до 14 година старости, што је близу трећине од свих цивилних жртава. То је злочин над злочинима, поготово када имамо у виду начине на које су та дјеца ликвидирана. Огромна већина страдалих цивила су жртве геноцида над Србима у НДХ, а неколико процената страдалих чине Роми, Јевреји и припадници других народа који су страдали на разне начине.
ГЛАС: Како гледате на сталне покушаје да се минимизирају српске жртве у НДХ, али и да се Јасеновац представи као радни, а не као концентрациони логор?
РАДАКОВИЋ: Минимизирање жртава геноцида над Србима у НДХ и релативизација усташких злочина, дио су самог геноцида. Жртве није било важно само покупити и ликвидирати него и урадити све да се о њима не прича, да их се нико не сјећа. У комунистичкој Југославији то је рађено због изградње државе на идеји “братства и јединства”, па је његован заборав или су жртве геноцида над Србима у НДХ постајале жртве фашистичког терора, а извршиоци злочина су умјесто војних снага НДХ које су се састојале углавном од припадника хрватског и муслиманског народа, постајали неки безлични фашисти. Нажалост, данас сви ми као појединци не чинимо колико можемо да одржимо сјећање на наше мученике и да истину о њиховом страдању објавимо свијету попут Јевреја и Јермена. Мало наших људи одлази у Јасеновац да се поклони жртвама и да науче нешто више о њиховом страдању. То даје простора шарлатанима са свих страна да својим шарлатанским приступом, а неки и по задатку из одређених центара моћи, замагљују праву истину о Јасеновцу и да питање Јасеновца политизују или користе за неке своје интересе. Историчарима и другим научницима који се баве питањем геноцида над Србима у НДХ треба системски дати подршку, а не само тапшање по рамену и њихове резултате преносити на приступачан начин ширим народним масама. И што је најважније, треба свако са собом да поразговара о томе шта је учинио и да ли је могао више учинити у борби против заборава и негирања геноцида над Србима у НДХ.
Важност писане ријечи
ГЛАС: Да ли можемо рећи да све што се не запише у историји, као да се није ни десило?
РАДАКОВИЋ: Без историјских извора и литературе наше сагледавање прошлости било би тумарање лавиринтима појединачних усмених, породичних и различитих импровизованих интерпретација без много законитости. Не смијемо се удаљити од важности писане ријечи, а важност продукције научног и стручног рада једна је од основа напретка свакога система. Радује ме да се једна млађа генерација научника из Приједора и Дубице у својим студијама презентованим уназад двије, три године озбиљно бави питањем Козаре, Поткозарја, Приједора, Дубице и других мјеста током Другог свјетског рата и геноцида над Србима током НДХ. Ту прије свега мислим на Марка Јанковића, Марину Љубичић Богуновић, Ведрану Симатовић Адамовић, Мирка Димића, а међу њима је и моја маленкост.
