Да у правосуђу на нивоу БиХ владају двоструки аршини и селективна правда, упорно упозоравају републички представници који и пред крај 2024. године подвлаче да нема оправдања за игнорисање српских стратишта и жртава и за развлачење суђења у предметима гдје су оптужени бошњачки генерали и други њихови војници.

Ствари су тренутно постављене тако да је најизгледније да ће све њих зуб времена спасти од пресуде и дугогодишње робије. Један од најочигледнијих примјера и доказ за селективност правосуђа БиХ је процес који је почео прије више од пет година, а води се против команданта Петог корпуса такозване Армије РБиХ Атифа Дудаковића због злочина на подручју Крајине у септембру и октобру 1995. године.

Неријетко се може чути да оптужена лица српске националности готово експресно добијају пресуде, за разлику од осталих, а анализе случајева показују и то да је, када су у питању ратни злочини с почетка деведесетих година прошлог вијека, велики посао у старту одрадио Хашки трибинал, док су оптужнице против бошњачких команданата до задњег дана држане у ладицама.

Вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић за „Глас Српске“ подвлачи да је од краја рата прошло скоро 30 година и да нема оправдања за то што нема пресуде за злочине у Посавини, Подрињу, Добровољачкој улици, Тузланској колони, западнокрајишним општинама и другим мјестима. Каже да су за потребе Атласа злочина над Србима током 1992. године, који је издао Центар, евидентирали 76 стратишта на којима је страдало четворо или више лица српске националности.

– Највећи дио тих злочина није уопште или није адекватно процесуиран – рекао је Нуждић.

Посебно је проблематично, додаје, дуго трајање процеса, наводећи и то да се на подизање оптужнице чека годинама, а потом суђења трају у недоглед.

– Такви су процеси у предмету „Ђуро Матузовић и други“ за злочине у Посавини. Оптужница је потврђена у јануару 2017, а ни првостепене пресуде још нема. Затим „Џемал Хаџић и други“ које терете за злочине у Чемерну. Оптужница је из 2018, а током те године су потврђене и оптужнице за Есада Рамића и друге за Коњиц, затим за Атифа Дудаковића, а пресуда још нема ни на видику. Било је случајева да и процеси против Срба трају дуго, али и ту је оправдана критика. Рецимо, због чега су Борислав Паравац и други морали чекати од 2016. до 2024. да им се доносе првостепена ослобађајућа пресуда? Нејасно је због чега је за подизање оптужнице против Сакиба Махмуљина требало чекати 2015. ако је његов надређени Расим Делић у Хагу био осуђен још 2008. Због чега је истрага о Добровољачкој обустављана годинама да би оптужница ипак била потврђена 2022. године? Како нису постојали елементи за то десет година раније, који су сада присутни и ко је одговоран и за свјесно опструисање истраге? Ко је крив за убиство дјеце у Калиновику ако није Рамиз Дрековић, ко је крив за убиство осам војника у Великом парку ако није Драган Викић, ко је крив за злочине у Трнову за које је предсједавајући судија рекао да су се десили, али да то Тужилаштво није доказало? Да ли је нормална пресуда да се поклони вјера свједоку, жени која је у току суђења потврдила да је лажирала пријаву о смрти мужа, а да Драган Маринковић буде осуђен на основу тог исказа или да Алмаз Незировић са 21 тачком оптужнице буде осуђен на шест година, а Станојевић Драган на пет за једну и гдје уопште није био непосредни извршилац – истакао је за „Глас“ Нуждић.

Упитао је и да ли је правно утемељено образложење да оптужени у предмету „Кукавице“ гдје је убијен 21, а рањено њих 39, нису знали да са неколико метара пуцају у цивиле.

– Да ли је нормално, на крају, да се суђења за ратне злочине одвијају у бившем мучилишту за Србе и да су многе судије и тужиоци правду Србима дијелили и у рату? На сва ова питања неко би требало да да одговор, а до сада је једини одговор, ако их поставите, да се мијешате у рад правосуђа – рекао је Нуждић.

Коментаришући оправдања одбране да су често болести те које коче сам ток суђења, подвлачи да је превише времена прошло.

– Људи су старији и имају здравствене проблеме. То није спорно, али јест због чега су оптужнице чекале толико година да буду подигнуте. Колико свједока и жртава је преминуло током свјесног одуговлачења процеса? Многи процеси, нажалост, никада неће ни доћи на ред, а неки који се воде су пуни аномалија и на њих нико не даје релевантне одговоре због чега се то дешава. Из свега је евидентно да Срби као жртве имају деградирајући, понижавајући статус. Такав образац понашања је био и у Хашком трибиналу, а настављен пред правосуђем на нивоу БиХ – закључио је Нуждић.

КАЗНЕ

Посебно забрињава, каже руководилац Републичког центра, постојање више од 300 неријешених предмета у којима су познати извршиоци са више од 2.700 осумњичених који, каже, сигурно неће сви бити ријешени у наредној години. 

– Србима је досуђено више од 2.700 година казне затвора,а на другој страни, за злочине над Србима је изречено нешто више од 450 година. На неки начин је евидентно да ће многи предмети злочина над Србима остати неријешени, а због биолошких разлога свака година је једна више за губљење свједока и жртава, али и извршилаца – рекао је Нуждић.

Извор: Глас Српске

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.