Након што је у љето 1995. године у злочиначкој акцији „Олуја“ Хрватска запечатила судбину тамошњих Срба и свела их на ниво статистичке грешке, убрзо потом, услиједио је погром и етничко чишћење Срба из западнокрајишких општина.

Подсјетио је ово у интервјуу за Српскаинфо директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић.

Он каже да је 1995. година била страдалничка за Србе из Републике Српске Крајине и БиХ, а да је агресија на западне дијелове Републике Српске својеврсни наставак ове акције.

– Не треба заборавити да су Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић 22. јула потписали сплитски споразум, у којем стоји, укратко, да снаге Хрватске могу користити територију БиХ за заједничку борбу против ВРС. Хрватима је то, ваљда, дало за право да бомбардују и избјегличку колону на Петровачкој цести, убијају недужну дјецу, жене, старце…и да заједно са припадницима такозване Армије БиХ и ХВО, почине стравичне злочине над Србима у западнокрајишким општинама – истиче Којић.

Рекли сте да је 1995. година страдалничка година за Србе. С којим подацима Центар тренутно располаже када је ријеч о убијеним и несталим?

Хтио бих да нагласим да је, процентуално, од укупног броја страдалих према нашем попису, највише Срба у БиХ страдало 1992. године, а потом 1995. Тада је почињено и етничко чишћење у којем је са вјековних огњишта, према доступним подацима, из 13 западнокрајишких општина протјерано 120.000 људи, а њихова имовина уништена и опљачкана. Међутим, треба имати на уму да су припремне офанзиве муслиманско-хрватске коалиције, које су довеле до етничког чишћења Срба у западној Крајини, почеле у другој половини јула, нападима на територије општина Доњи Вакуф и Босанско Грахово, а завршни чин се десио падом општина Мркоњић Град и Сански Мост у октобру 1995. године.

Дакле,у овом периоду, према нашем попису, говоримо о 2.214 страдалих. Међу њима су 753 цивила, од чега је 19 дјеце и 294 жене. Такође, трагамо за посмртним остацима 228 људи.

Један од њих је и припадник ВРС, заставник Раде Рогић, који је заробљен у мјесту Гудавац у близини Босанске Крупе, 16. септембра 1995. године. Звјерско убиство забиљежено је и на видео –траци. Оно што је је занимљиво поменути је да је, због бруталности, како је наведено, Хаг одбио да прикаже видео – записе 505 бужимске бригаде, на којима се виде измасакрирана тијела, спаљена села као и Рогићево убиство!

На овом подручју су пронађене и бројне масовне гробнице. О колико масовних гробница је ријеч?
Једна од највећих масовна гробница је у Мркоњић Граду, гдје је пронађено 181 тијело, док су у мањим гробницама на подручју ове општине, ископани посмртни остаци још 176 људи. На локалитету Камен, општина Гламоч, ексхумирани су посмртни остаци 108 људи, на гробљу „Царево поље“ у Јајцу, пронађено је 90 тијела, на Шушњару у Санском Мосту 72 тијела…

О бруталним злочинима који су у то вријеме почињени над српским цивилима и заробљеним припадницима Војске Републике Српске, посредно и недвосмислено свједоче и обдукциони налази жртава. Поготово они из највеће масовне гробнице пронађене у Мркоњић Граду, који је од 10. октобра 1995. године, па све до 5. фебруара 1996. године, био под окупацијом регуларних хрватских снага.

На налазима су констатоване повреде као што су: фактуре костију лобање и других костију нанесене ударцима тупих предмета или тешким механичким оруђем, откинуте главе или други дијелови тијела, ране од убода оштрим механичким оруђем, ране изазване мецима из личног ватреног оружја…

Одговорни за злочине у љето и јесен 1995. године нису приведени правди. Командант Петог корпуса такозване Армије БиХ Атиф Дудаковић, напокон је сјео на оптуженичку клупу, али је и даље неизвјесно како ће овај процес бити окончан. Вјерујете ли да би се могло десити чудо и да Дудаковић, као и његови подређени, коначно добију примјерену казну?
Наредбе које је издавао Дудаковић и нижерангирани официри да се пали све што је српско и да се не бирају средства, бројна свједочења, масовне гробнице које су оставили за собом, очигледно нису биле довољне да се то деси много раније. Напротив. Свјесни смо да се на разне начине одуговлачи кажњавање наредбодаваца и извршиоца ових злочина, а да правосудне институције на нивоу БиХ не одустају од унапријед успостављеног курса. Прво смо годинама чекали да се оптужница подигне, онда је услиједила пандемија корона вируса, што је узроковало да се готово двије године по овом питању ништа не дешава. У фебруару смо слали ургенцију Суду БиХ да се настави суђење, јер нам није било јасно како остала суђења иду својим током, а да је овај предмет на чекању. Понудили смо да сносимо трошкове тестирања на корона вирус, да би суђење, барем са здравствене стране, било сигурно. Због свега, тешко је очекивати примјерену казну док, с друге стране, не желим вјеровати да се то заиста неће десити. Од хрватског правосуђа не очекујем буквално ништа, тако да је једино у шта чврсто вјерујем то да ће, након што је Тужилаштво за ратне злочине Србије подигло оптужнице за злочине на Петровачкој цести, породице жртава доживјети било какву сатисфакцију.