Тешке борбе вођене су широм фронта. Бригаде су бројале мртве и рањене, али коридор према Србији је морао бити пробијен и то до Видовдана, макар био и козја стаза како је гласило наређење које је издао генерал Момир Талић када је одлучено да се крене у поход јер другог излаза није било.
Петак 26. јун. Све јединице од раног јутра су биле, стоји у ратним записима команде, изложене снажним дејствима непријатељске артиљерије из рејона Градачац, Модрича, Јакеш, Дебела Липа, Оџак и Плехан. Али за тај дан је био циљ да се двије српске војске, које су ишле у сусрет једна другој, споје и то “челом у чело”. Веза је у почетку постојала, али је касније прекинута. Пола дана, са два краја кукуризишта, гледали су се Крајишници и Посавци, одмјеравали, испитивали. Било је и препуцавања, да би се у једном моменту и зачуло “не пуцајте браћо, ми смо Срби”.
– Четрдесет и два дана од пресијецања правца Бањалука – Добој – Тузла на брчанској малти и 20 дана од припрема за пробој коридора, војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса, 26. јуна у 14 часова, сусрели су се источно од Модриче у рејону села Корнице и Чардак, на фарми у Филомени, спојивши западни и источни дио Републике Српске. Два дана прије истека рока, Видовдана, пуковник Новица Симић је извршио командну заповијест коју је добио од генерала Момира Талића који је захтијевао коридор до 28. јуна, јер неће да дјеца умиру – записао је Симић у књизи у којој је до детаља описао шта се дешавало на посавским ратиштима.
Коридор који је пробијен према Србији био је, навео је, већи од козје стазе.
– Након спајања са снагама Источнобосанског корпуса одмах сам прикупио све своје војнике, полицајце и инжењерце и повео их путем према Чардаку и Корници. Командир инжењерског вода Ацо Талић је првог дана пробоја рањен па сам лично руководио рашчишћавањем пута и уклањањем по путу насумице разбацаних мина. Од комада даске смо правили импровизоване путоказе на којима смо бојом писали БГД и БЛ и постављали дуж пута – записао је Симић.
Већ сутрадан је тактичка група један све расположиве снаге увела у борбу према Модричи. И непријатељ се повлачио, а малим коридором су прошла прва возила. Била су то два шлепера са муницијом које је из Милошевца, гдје су чекали мјесец, довео старјешина из требавске бригаде. Долазак два возила, у Осјечане, преко Требаве, изазвао је одушевљење војске и народа. Саобраћај је оживио, па су у сљедећој тури прошли камиони са кисеоником и лијековима за КБЦ Бањалука.
С доласком јула су почеле и жестоке борбе на простору Дервенте, а како је описао генерал Славко Лисица, командант треће тактичке групе задужене за ослобађање тог града, када је пао Плехан, највеће усташко упориште, пао је камен са срца свим Србима. Бој за ослобађање Дервенте карактеристичан јер се, како је истакнуто, фактички водио од почетка непријатељстава. ХВО је спремније дочекао то доба. Линија разграничења је била ријека Укрина, а 327. моторизована бригада је у више наврата безуспјешно покушавала да ослободи град, а то је пошло за руком 4. јула тактичној групи под командом Лисице тек након пада Плехана и Рабића. Али остаће упамћене тешке борбе за Бијело Брдо и Костреш.
Било је проблема у јединици, падао је морал, а сам Лисица је једном у августу војницима подвукао да су за излазак на Саву потребни слога, част и одлучност. Мисли су му, како је касније признао, биле усмјерене ка Броду јер су Срби који нису успјели да избјегну пролазили кроз Дантеове кругове пакла. Након бројних напада и покушаја, 3. октобра, са свим јединицама је организован напад на бродска села Кораће, Сијековац и Ново Село. Главне снаге су у 11 часова, 6. октобра, избиле на мост на Сави у Броду, а остали до пада мрака. Сутрадан је објављено да је Брод слободан.
Изласком на Саву тактичка група три је завршила свој задатак са 47 дана кашњења и тиме завршила трећу етапу, али и цијелу операцију “Коридор 92” у којој посебно мјесто имају битке око Добор Куле и ослобађање Оџака. Војна операција “Коридор 92” је акција војске и полиције за коју је окидач била смрт 12 беба у Бањалуци, због недостатка кисеоника.
Губици
Након завршетка цијеле операције многи борци нису се вратили. Подаци из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражења несталих лица указују да је погинуло 877 војника Војске РС, 15 припадника МУП-а Српске и 17 МУП-а Републике Српске Крајине.
