Срби имају немаран однос према својим жртвама, зато своја страдања морају да представе европској и свјетској јавности, оцјењују историчари и представници Документационо информационог центра „Веритас“, чији директор Саво Штрбац указује да у Хрватској од деведесетих траје покатоличавање.

Штрбац истакао је да је некадашњи хрватски предсједник Фрањо Туђман био успјешнији у рјешавању „српског питања“, које су започели усташки идеолози Анте Павелић и Миле Будак – трећину Срба убити, трећину протјерати, а трећину покатоличити.

– Туђман је двије трећине Срба протјерао из Хрватске, побио мање од једне трећине, а покрстио доста. Католичење траје од почетка деведесетих до данас. Многи моји рођаци који су остали у Хрватској, који су били Срби православци, више нису ни Срби ни православци – рекао је Штрбац за ТВ Пинк.

Он је навео да му је православни свештеник у Задру испричао да је од 30 умрлих Срба православаца, само двојицу он сахранио, а осталих 28 католички свештеници.

– То су њихови рођаци изабрали да их сахране католички свештеници, јер су се бојали репресија за дјецу, за себе и бирају шта им је практичније – објаснио је Штрбац.

Говорећи о Јасеновцу и српским жртвама из Другог свјетског рата, Штрбац је рекао да свака жртва мора да има име, а да се она могу „извући“ из сјећања народа, њихових породица и комшија, од бивших логораша који су још живи.

Он је подсјетио да су Хрвати јуче славили операцију „Бљесак“, у којој су протјерали 15.000 Срба, те навео да хрватско правосуђе за случај „Бљесак“, који му је уступило српско Тужилаштво за ратне злочине, од 2012. године и даље води преткривични порступак над НН починиоцима.

Вршицал дужности директора београдског Музеја жртава геноцида Дејан Ристић је рекао да је фрапантан податак да од 1945. године до данас ни на једном универизету у Србији није одбрањен докторат о Јасеновцу.

– Пре није због идеологије, а данас – ко нам брани да то радимо – упитао је Ристић и додао да је сјећање на Јасеновац постојало, али је било потпно идеолигозовано, због очувања братства и јединства.

Он је указао на „културу заборава“ која је владала у којој ни злочинци ни жртве нису имали имена.

Однос Срба према стратиштима, Ристић је описао наводећи примјер некадашњег нацистичког логора Старо сајмиште у Београду гдје сада постоји теретана, екслузивни ресторан који је смјештен у некадашњој у логорској мртвачници, а дјечији вртић у логорским просторијама.

Историчар Милоје Пршић је рекао да до половине осамдесетих година прошлог вијека злочини геноцида над Србима из Другог свјетског рата, као и усташки логор Јаснеовац, нису били у жижи интересовања научних институција како је требало да буде.

– Данас нам нико не брани да о нашим жртвама причамо свету, Немцима, Италијанима… Морамо да изађемо у светски и европску јавност са овом темом. Ми као народ имамо немаран однос према својим жртвама – рекао је Пршић, наводећи да Хрвати раде на свом националном представљању широм свијета.

Он је рекао да Срби нису пописали своје жртве ни у Првом, ни у Другом свјетском рату, ни у ратовима деведесетих година, те да дозвољавају да се на споменицима исписују имена без националне припадности, наводећи примјер споменика Казанима код Сарајева, у коју су бацани убијени сарајевски Срби.